Trpezarija u kući Marcusovih roditelja bila je mesto gde se svaka večera pretvarala u tih rat. Iza porculanskih tanjira i skupocenih čaša skrivale su se napetosti, a svako zveckanje escajgom zvučalo je kao opomena da se ćuti.
Anna je sedela uspravno, leđa ukočena, ruke položene u krilo. Naizgled mirna, ali u stomaku joj je ključala oluja. Navikla je da bude meta – tihih opaski, hladnih pogleda, Marcusovih zajedljivih komentara koji su pred porodicom uvek zvučali kao šale.
Onda se desilo. Njena ruka je zadrhtala i čaša crnog vina skliznula iz prstiju. Tamna mrlja se razlila po snežnobeloj stolnjaci poput rane.
Marcus je naglo podigao glavu. Njegove oči bile su hladne.
„Zar stvarno?“ – iscerio se. „Bar jednom da ne napraviš scenu.“
Njegove reči, izgovorene pred svima, bile su kap koja je prelila čašu. Anna je osetila vrelinu na obrazima, ali ovog puta nije okrenula pogled.
„Marcus…“ – pokušala je, ali on je već ustao. Stolica je zaškripala kao da će se raspasti.
„Dosta mi je!“ – viknuo je, hvatajući je za ruku. Njegov stisak bio je bolan, skoro kao lanac koji se steže.
Tišina je pala preko stola. Eleanor, njegova majka, načas je otvorila usta, ali se brzo povukla u svoje večno „ne mešaj se“. Arthur je zakovao pogled u tanjir. Gosti su se ukočili, niko nije želeo da bude svedok.
I tada – udarac. Zvuk je presekao prostoriju poput pucnja. Čak su i sveće na stolu zadrhtale.
Anna je zateturala, ali kada se uspravila i podigla pogled ka mužu, na njenom licu nije bilo straha. Samo – leden, sabran osmeh.
„Je l’ to sve što imaš, Marcus?“ – izgovorila je tiho, ali jasno.
Prvi put je on delovao zbunjeno. Ruka mu je ostala da visi u vazduhu, kao da se i sam pitao šta je upravo učinio.
A onda je Anna posegnula u svoju torbu i izvadila fasciklu. Spustila ju je na sto, a papiri su kliznuli preko zgužvanog stolnjaka, razlivajući se pred svima.
„Ovo su tvoji mejlovi. Poruke. Fotografije. Sve ono što si mislio da brišeš. Tvoje male tajne sa koleginicom iz kancelarije.“
Marcusovo lice se zacrvenelo. Eleanor je zadrhtala, Arthur je spustio pogled.
„Želim da znaš da nisam glupa. Da nisam bespomoćna. I da večeras prestaje tvoje ponižavanje.“ – nastavila je Anna, njen glas bio je čvrst kao nikada ranije. – „Razvod je već pokrenut. Advokati su uključeni. Nisi ti heroj, Marcus. Od večeras si samo još jedan čovek koji je izgubio kontrolu nad sopstvenim životom.“
Marcus je zgrabio fasciklu, ali papiri su se rasuli po podu. Fotografije su skliznule do nogu gostiju. Tišina koja je usledila bila je teža od samog udarca.
Anna je mirno podigla svoju čašu, uzela gutljaj vina i rekla: „A znaš li šta je najbolje? Sada svi znaju ko si. Nema više kulisa. Nema savršenog Instagrama.“
„Ti nećeš ništa dobiti!“ – izleteo je, ali glas mu je zvučao lomljivo, detinjasto.
„O, dobiću sve.“ – njen osmeh bio je leden. – „Prenuptijalni ugovor si potpisao ti. Računi su već blokirani. Alimentacija će biti tvoja senka mnogo godina.“
Eleanor je konačno progovorila, glasom koji je drhtao: „Marcus… pogledaj šta si uradio. Ovo je sramota.“
Marcus je ostao ukočen, lice mu je bilo belo kao stolnjak. Arthur je tiho ustao, prišao Anni i položio joj ruku na rame. „Oprosti nam što smo ćutali,“ rekao je. „Ćutnja nas je učinila saučesnicima.“
Anna ga je pogledala, mirno, ali odlučno. „Da. Ćutanje je isto zločin. Ali večeras – kraj je.“
Jedan po jedan, gosti su ustajali i napuštali sobu. Na stolu su ostajale poluprazne čaše i tanjiri na kojima se hladila hrana.
Anna je obukla kaput i krenula ka izlazu. „Sutra dolazi advokat. Ti ostaješ ovde – ili odlaziš. Ali ja odlazim, i ne vraćam se.“
Vrata su se zatvorila za njom, a Marcus je ostao sam, poražen, spuštene glave među dlanovima. Eleanor je tiho šapnula: „Rekla sam ti. Tirani uvek izgube.“
Napolju, pod noćnim nebom, Anna je duboko udahnula. Prvi put posle godina osećala je da joj se ramena oslobađaju tereta. Telefon joj je zazvonio. Bila je to njena advokatica:
„Sve je spremno, Anna. Sutra predajemo zahtev za zabranu prilaska. Tvoj intervju izlazi sledeće nedelje.“
Anna se nasmešila. „Savršeno. Neka svi čuju.“
U tom trenutku shvatila je: nije pobedila zato što je slomila Marcusa, već zato što je povratila samu sebe.
