Pustinjski cvet

Jasmina Hasir, kćerka Rašida i Katarine, odrasla je u Marakešu okružena ljubavlju i pažnjom svojih roditelja i dede Jusufa sa kojim je bila naročito bliska.
Jasmina je od malena vaspitavana u strogom arapskom duhu mada je velika olakšavajuća okolnost bila ta što joj je majka Amerikanka, tako da je Jasmina mnogo putovala, učila engleski, čitala strane knjige i časopise.
Njen deda je odobrio da studira u Americi, jer je želeo da se obrazuje, ali i okusi život van onog koji su vodili u Marakešu. Nadao se da će se ona vratiti kući i nastaviti život onakav kakav je vodila ranije.
Jasmina je volela svoje roditelje, prijatelje i svoju zemlju, ali se mnogo prijatnije i slobodnije osećala u Americi i Evropi. Često je razmišljala o svojoj majci koja se udala za Arapina, odlučila da živi sa njim u za njoj stranoj zemlji i pokorila se svim njihovim zakonima koji su veoma strogi prema ženi i ženinoj samostalnosti.
Devojka je često razmišljala o svojoj budućnost, mada o tome nije imala jasne predstave. Jedino što je htela bilo je da se uda i to za Amerikanca, da živi u Americi, a samo za praznike da odlazi u Maroko.
Ni pored najbolje volje nije mogla da zamišlja sebe u nekom braku kakav je imala njena majka. Znala je da Katarina voli svog muža koji je prema njoj jako pažljiv i nežan, ali Jasmina je od života želela mnogo više.
Dolazak Raja u Ameriku po nju dosta je uznemirio. On je bio privlačan muškarac, šarmantan, ali sa velikom manom što je u svakom pogledu bio pravi Marokanac. Jasmina je osećala da bi on bio u stanju da svojoj ženi pruži divan život pun raskoši, sjaja, nežnosti i ljubavi, ali bez slobode. A sloboda, onakva na koju je ona navikla u Americi je bilo nešto što je Jasmina najviše cenila.