Romana Panić naša je pjevačica na čijim su hitovima odrastale generacije tokom 2000-ih. Ona se izvjesno vrijeme povukla sa scene ali je ponovo tu, a sada je progovorila o manje poznatim detaljima iz svog života.
Počeci kao i kod većine nisu bili laki a ona je to priznala u jednoj emisiji.
Jedan od onih koji su vjerovali da će Romana ostvariti uspješnu muzičku karijeru, bio je i njen drug, sa kojim smo se sreli u centru grada
Romanu znam još iz vremena kada je radila u CD šopu. Dakle, radila je u CD šopu koji je bio, čini mi se, prvi onako dobro snabdjeven CD šop u šoping centru, tadašnjem prvom šoping centru u Banjaluci. Mislim da se to dešavalo i malo prije ovog našeg nesretnog građanskog rata. Romana je bila neko koji je iz tog CD šopa zapravo nekako počeo da gradi svoju karijeru, jer čini mi se da je njen tadašnji gazda, vlasnik tog šopa, zapravo bio čovjek koji je u njoj prepoznao taj veliki talenat i on ju je uvukao u svoj prvi bend u kom je zapravo ona počela i gdje je po meni zapravo možda bila i najbolja – kaže Romanin drug i nastavlja:
Romana je pjevala Tinu Tarner i tako dalje. Znam da smo se tad zezali najbolja koljena Banjaluke jer je zaista uvijek bila prezgodna, predobro pjevala i već tada je to sve mirisalo na to da će ona izgraditi jednu ovakvu dobru karijeru.
Romana se prisjetila teških 90-godina kada se najviše naučila da bude borac. Ona je radila u CD šopu, ali i kao prvi di-džej u Bosni.
Tako je, i na televiziji, i na radiju. I moji su, evo, to je jedna tamo pomoćna prostorija, tu smo imali pržionicu kafe. To su bila malo teža ta vremena, ratna i posljeratna, u stvari, kad su se sve zalihe potrošile, mi žene smo bile tu u kući, moja majka isto, koja je veliki borac i koja vodi ovu kuću, dakle, mi smo svi radili u toj pržionici. Ono čuveno, da sam ja eto, išla na pijacu, ujutru u pet da prodajem tu kafu – kaže Romana koja je tada već uveliko i pjevala.
U tom trenutku mnogi su je već znali.
Ja sam tad već pjevala u Banjaluci i bila lokalno poznata, onda se ja maskiram na pijaci, i jedna baš baka sećam se, kaže: “Alo, dečko, pošto je kafa?”, ja kačket, naočare, neka jakna široka, kao da sam muško – prisjetila se Romana sa osmijehom.
Poslije tog perioda Romana je odlučila da se preseli u Beograd, a nas je zanimalo kako je njena porodica to podnijela.
Teško. Svi su to… Ali oni su mislili da ja idem i, znaš, kao to je, sad odradim to i vratim se. Nedostajala sam im uvijek, kao i oni meni, ali mislim, nije to sad neka razdaljina, pa sam zato uvijek jednom mjesečno dolazila u Banjaluku. Oni su sve činili da u stvari to ne bude. Oni su mislili da je to moj hobi, ali ja sam rekla da je to moj poziv. Nisam morala da se bavim, nisam došla kao e, sad moram da zaradim pare, ne, ja sam u principu neko ko je imao normalan život – kaže Romana i nastavlja:
Jedan normalan život, a to je bio moj odabir, da moram da izgradim svoj put, bez obzira što, kažem ti, nisam morala što se tiče finansijskog djela, materijalno, da opstajem, da bude borba za opstanak – kaže Romana i priznaje da je jednostavno takav tip i da je bez obzira na podršku roditelja uvijek željela da izgradi svoj put, prenosi Telegraf.
