Salon ekskluzivnih venčanica, „Belisima”, nalazio se u jednoj od prometnijih ulica Milana u kojoj je, svojim elegantno aranžiranim izlogom, mamio čežnjive poglede prolaznica, kako onih koje su već imale zakazane termine venčanja, tako i onih koje su samo maštale o skoroj udaji. Mnoge od njih su mogle tek da posmatraju perfektno dizajnirane haljine, s obzirom na to da su sve bile veoma skupe. I sve su opravdavale svoju visoku cenu, prvenstveno kvalitetom materijala od koga su bile sašivene, potom krojevima koji su ne samo pratili već i nametali trendove, i na kraju efektnim i vešto odabranim detaljima.
U salonu su, buduće neveste, mogle da kupe i velove, ukrase za kosu, bidermajere, obuću, pa i adekvatan veš. Na raspolaganju su im bile stilistkinje koje su im savetovale kako da odaberu frizuru i šminku u cilju kompletiranja izgleda i utiska, koje su sve devojke pretvarale u moderne princeze. Tajni snovi većine devojaka ticali su se toga da na venčanju izgledaju bajkovito, ali na način koji ne bi odudarao od onoga što se smatralo za novitete sa svetskih modnih pista. Vešti stilisti su umeli da izmire ta dva stila, moderni i tradicionalni, da svim devojkama ispune njihove snove.
Uprkos visokim cenama venčanica i podjednako skupim pratećim detaljima, termini za zakazivanje proba su bili rezervisani mesecima unapred. Niko nije mogao da kroči u salon sa ulice, i da isproba neku od venčanica u prolazu. Buduće neveste su morale da ostave svoje podatke, kako bi došle u priliku da isprobaju i kupe najvažniju haljinu u životu svake žene.
U salon, koji je odisao glamuroznošću, dolazile su ne samo žiteljke Milana, već i buduće neveste iz čitave Italije, pa i iz okolnih zemalja. Nije bilo neuobičajeno da termine zakažu devojke iz Velike Britanije ili Francuske, uprkos tome što su, i u svom zemljama, mogle da pronađu moderne i ekskluzivne venčanice.
Ono, po čemu se salon „Belisima” izdvajao od drugih, bilo je to što su, po određenoj ceni, buduće neveste mogle da dobiju unikatne venčanice. Vlasnica salona, Antonela Sabata, se odazivala na zahteve da, prilikom probe, dizajnira haljinu specijalno za tu nevestu i time joj omogući da nosi unikatni model. Znalački bi odmerila nečiju figuru, i potom bi, na licu mesta, krenula da pravi skicu haljine, u zavisnosti od stila koji bi preporučila. Vodila bi računa o tome gde se venčanje održavalo, kako bi haljinu uklopila u ambijent, u preovlađujuće boje, u zadate teme. Igrala se tkaninama, nijansama, ukrasima, tračicama, cirkonima, proizvodeći kreacije koje su mamile suze radosnice.
Najvažnije od svega joj je bilo da venčanica, budućim nevestama, stoji kao salivena, da naglašava sve njihove obline, da prikriva mane, da bude ženstvena, sofisticirana, romantična. Za nju, kao modnu dizajnerku, najinspirativniji su bili neformalni modeli, oni koji se nisu mogli videti u žurnalima ili na revijama. Rado je izlazila u susret devojkama koje su tražile futurističke stilove, provokativne modele, i poigravanje sa neobičnim i unikatnim ukrasima.
Dešavalo se i da dizajnira haljinu koja je mogla da se smatra za visoku modu, sa ogromnim krinolinama, slapovima tila i posrebrenim ili pozlaćenim aplikacijama. U svakom slučaju je uživala u tome što je doprinosila sreći budućih nevesta i što je davala svoj lični doprinos promeni njihovih životnih statusa.
Antonela Sabata je najviše vremena provodila u svojoj kancelariji, u kojoj je crtala nove modele, ili organizovala odlaske na modne revije širom sveta. Rukovođenje onim što se odvijalo u salonu je prepustila menadžerki, iskusnoj Klaudiji Meneguči, u koju je imala apsolutno poverenje. Klaudija je nadgledala probe, pomagala savetnicama u traženju adekvatnih venčanica, uključivala se u reševanje svih problema. Bila je smirena i spretna, i uvek je pronalazila najkompromisnije rešenje za sve neplanirane situacije.
Da je upravo takva situacija na pomolu, Klaudija Meneguči je naslutila kada je na ulaznim vratima salona ugledala Benediktu Ventavli, poznatu pevačicu čije su pesme tinejdžeri obožavali.
