Kao asistentkinja svog oca, Belinda je već stekla izvesno iskustvo u ovom poslu, međutim, kad je pošla nazad do šatorskog naselja, nije ga mogla pronaći, kao ni sopstveni osećaj za orijentaciju.Prvo se nije mnogo uznemirila, otac joj je rekao da pustinja ume da se poigrava ljudima. Pratila je tragove svojih stopala u nadi da će se brzo vratiti u kamp, ali posle pola sata postalo joj je jasno da je u zabludi, koja može ostaviti teške posledice.Nije se uspaničila. Kad se čovek izgubi, najbolje je da sačuva hladnu glavu i ostane tu gde jeste.Tako je učinila. Međutim, sunce je nemilosrdno pržilo i morala je nešto učiniti, inače će umreti. Krenula je u smeru u kojem je pretpostavila da je kamp, ali je brzo shvatila da se zaista izgubila. A u pustinji je to fatalno.
Zastala je da namesti crno-belu maramu, koju je obmotala oko užarene glave. Obično joj je marama bila vlažna od znoja, ali sad više nije. Kad se čovek ne znoji, da li je to znak sunčanice? Zatreptala je pokušavajući da se orijentiše. Sunce je pržilo svom snagom, videla je crne tačkice pred očima i vrtelo joj se i u glavi.Zlatnim brdašcima od peska nije se nazirao kraj, a tlo pod njenim nogama počelo je da se ljulja kao na palubi broda u oluji. U ušima joj je tutnjalo. Crne tačkice postajale su sve veće, a onda je shvatila da nije problem s njenom vidom: videla je ljude, čitavu grupu njih, odevenih u crno i… na konjima?Pokušala je da se pribere. Da li su to ljudi iz kampa koji su pošli da je traže? Stiže li joj spas?
