Slobodanka Gruden nagovorila je Miloševića da vrati Spasovdan, pa se zamerila Miri Marković: Uspela je da je ponizi kao niko pre

Bivša gradonačelnica Beograda Slobodanka Gruden preminula je u 86. godini, kako javlja RTS.

Veliki problemi za nju su nastali kada je došla u sukob sa Mirjanom Marković, u to vreme najmoćnijom ženom u Srbiji. Ubrzo je podnela ostavku, koja je bila propraćena aplauzima čak i tadašnje snažne opozicije. Doktorka Gruden je ponovo obukla beli mantil i vratila se svojoj struci. Događaji iz tog vremena urezani su u njen leksikon sećanja, a dnevni list “Večernje novosti” ga je 2020. godine u razgovoru sa njom otvorio. Ovako je govorila Slobodanka Gruden.

“Imala sam nesreću da budem gradonačelnik Beograda u jednom od najtežih vremena. Nije bilo uslova za velike graditeljske poduhvate, najvažnije mi je bilo da ljudi imaju osećaj sigurnosti, da znaju da o njima neko brine. Zbog nesrećnog rata, mnogo dece iz Bosne i Hrvatske bilo je u Beogradu. Gradonačelnik Atine je predložio da ti osnovci odu u grčke porodice i tamo završe razred. Tu akciju smatram jednom od najvažnijih tokom mog mandata. Spasli smo decu nesreće, jer najveća je vrednost sačuvati čoveka u svakom smislu: organskom, zdravstvenom, etičkom. Bez toga smo izgubili sve.

Akciju odlaska 680 mališana u grčke porodice zajedno su sproveli Grad Beograd i Crveni krst, kojem je takođe predsedavala doktorka Gruden. Scene iz prihvatnih centara zauvek je pamtila.

“U jednom od tih centara bio je veliki, zeleni tepih. Primetila sam dečaka koji je sve vreme išao okolo. Upitala sam ga zašto ne priđe, a on mi je rekao: “Moja mama kaže da su na zelenim površinama uvek mine.” Još potresnije je bilo kada je drugi dečak, koji je došao sa nekim starijim čovekom, na pitanje da li mu je on deda odgovorio: “Nije. Moj tata je Srbin i ostao je da brani selo, mama je Hrvatica i otišla je u Zagreb, a ja sam ništa.” Deca su otišla u Grčku, naučila grčki jezik, sa njima su bili naši učitelji i socijalni radnici. U vozu kojim smo ih vraćali u Jugoslaviju dva vagona su bila puna poklona. Dirljivo je bilo gledati ih kako se opraštaju sa grčkim prijateljima na stanici. Ljudi koji su tu decu primili kao pravi roditelji govorili su im: “Ne naginji se kroz prozor… Dođi da te poljubim… Evo ti sendvič.” To je bila epopeja koja ne može da se zaboravi.

Nekadašnja gradonačelnica pokazala je tada i zahvalnicu patrijarha Pavla:

“Od dekana Bogoslovskog fakulteta dobila sam molbu da Beogradu vratim slavu Spasovdan. Priznajem da o tome ništa nisam znala, pa sam zamolila Desimira Šušnjara, koji je bio “moja desna ruka”, da o tome pronađe sve što postoji da pročitam. Nisam imala dilemu kada sam saznala da se Spasovdan slavio vekovima, sve do 1948. Otišla sam kod Slobodana Miloševića i rekla mu da smatram da treba da damo saglasnost za obeležavanje Spasovdana, da ono što je trajalo pre nas treba da bude i posle nas, da smo mi samo mrvica u lancu tokom svih tih vekova… Nekako sam uspela da ga ubedim da razmišlja na taj način, i vratili smo slavu 1993. godine. Patrijarh Pavle me je pozvao da zajedno okrećemo kolač, a ja sam mu rekla da bi to bilo bogohuljenje. Poštujem veru, patrijarha, Crkvu, ali nisam vernik. To treba da radi verujući čovek. On mi je kasnije rekao: “Mudriji ste od mene.” Za mene je to bio najveći kompliment.

Doktorka Gruden nagovorila je i Vuka Draškovića, vođu tadašnje opozicije, da prekine štrajk glađu koji je započeo nakon što su on i njegova supruga Danica bili uhapšeni. A o tome kako joj je to pošlo za rukom, ona je govorila:

“Nikad nisam napuštala svoju struku, jer mislim da ljudi koji se bave javnim poslom moraju da imaju profesiju, da znaju gde pripadaju i gde mogu da se vrate. Čak ni radnu knjižicu nikad nisam iz Zemunske bolnice prebacila u Skupštinu grada. Kolege su me pozvale na konzilijum. Vuk je štrajkovao glađu, nije hteo da primi infuziju. Odmah sam otišla kod njega. Iza paravana su bili javni tužilac i upravnik zatvora, ali on ih nije video. Vuk je bio sa čalmom na glavi. Prišla sam mu i stegla ga za ruku. “Eto, tu pored mene Crnjanski stoji”, rekao mi je. Kažem mu: “Kod mene pored glave je Rakić.” Na to se on trgne: “Volite Rakića?” Kažem da volim i da znam skoro celu njegovu poeziju. Sagnem se prema njemu i kažem: “Vuče, da li vi hoćete da se izborite za ono u šta verujete?” On kaže: “Da.” Ja kažem: “Kako mrtvi to da uradite? Ako ne budete prihvatili infuziju, ne budete jeli, nema mogućnosti da pobedite.” On kaže: “Među vama socijalistima ima i dobrih ljudi.” Upitala sam ga pod kojim uslovima želi da primi infuziju. “Hoću da vidim Danu.” Ona je bila u sobi pored njegove. Rekla sam mu da smo se dogovorili. Nikada ne bih mogla da dozvolim da umre pas u gradu ako mogu da pomognem, a kamoli čovek koga mogu da nagovorim na nešto što je za njega korisno.”

Međutim, nakon toga počinju problemi u životu gradonačelnice Gruden. Mirjana Marković objavljuje seriju tekstova u “Dugi” u kojima je napada.

“Otišla sam kod Miloševića i ispričala mu kako sam nagovorila Vuka da primi infuziju. Sloba i ja se znamo još od studentskih dana i naša komunikacija nikad nije bila zvanična. Rekla sam mu da ne mogu, kao čovek koji je celi život posvetio ljudima, da dozvolim da bilo ko strada. Posle toga se u javnosti pojavila priča o mojim vezama sa Dafinom, o mojoj deci… Bili su razni pritisci da dam ostavku. Govorila sam im da me smene. Htela sam da sačuvam dostojanstvo Skupštine, u kojoj je kultura dijaloga i kultura odnosa bila zadovoljavajuća. Kada sam izlazila iz Skupštine grada opozicija je aplaudirala, a ne socijalisti. To je za mene bio dokaz da nisam uludo potrošila svoje vreme za te dve godine.

Bila je presrećna kada je otišla u Zemunsku bolnicu i kada su je kolege pozdravile.

“Najveća vrednost je što sam posle svega mogla da idem uspravno Beogradom i da se ne stidim bilo kog svog postupka”, rekla je Slobodanka pre pet godina.

Slobodna Gruden uspela je da ponizi Miru Marković kao niko do sada, i to veoma tiho. Dok je ona izašla čistog obraza, Mira Marković takvu reputaciju nikada nije uspela da ostvari.

Iako nikada nije povisila ton niti u javnosti vodila ratove, Slobodanka Gruden uspela je da ponizi Mirjanu Marković na način na koji to niko pre nje nije učinio: svojim dostojanstvom.

Dok je Markovićeva u javnosti gradila sliku moćne žene iz senke, Gruden je, tiho i bez propagande, pokazala da se moralna snaga meri delima, a ne položajem. Kada su je pritisli napadi, napustila je fotelju, ali ne i obraz. Dok su mnogi ćutali pred partijskim autoritetima, ona je birala da ostane lekar, humanista i čovek.

Iz Skupštine grada otišla je uz aplauz opozicije, ne svojih partijskih kolega, i upravo je u tom trenutku, u tom tišinom obojenom aplauzu, Mira Marković bila poražena.

Za razliku od mnogih iz tog vremena, Slobodanka Gruden je mogla da nastavi da hoda Beogradom uzdignute glave, s ponosom što nikada nije pristala na kompromise savesti. I to je, na kraju, najveće poniženje za one koji su svoju moć gradili na strahu drugih.

Dotakla se i trenutka kada joj je zasmetalo uzvikivanje njenog imena u masi.

“U vreme dok je još bio CK Srbije prisustvovala sam, kao predstavnik Crvenog krsta, jednom skupu u Prištini. Narod je uzvikivao: “Slobo, slobodo!” Bilo me je sramota zbog toga. Kada sam se vratila u Beograd rekla sam Slobodanu da nam nisu potrebni kultovi ličnosti, a on mi je odgovorio: “Nisam im ja rekao da to rade.” Ja mu kažem da nisam ni rekla da je on to rekao, nego da im kaže da to ne rade. Ne razumem to idolopoklonstvo u ovom narodu. Neko mora da preseče i kaže da to nije dobro za tebe, mene, ovu zemlju.

Slobodanka je bila u braku sa glumcem Aleksandrom Sašom Grudenom, a iza sebe ostavila je ćerke Alisu i Maju i unuke Teu i Minu.

U nastavku pogledajte prilog RTS-a gde je govorila Slobodanka Gruden: