Bat njegovih koraka je utihnuo je na suncem ugrejanim pločicama verande. Bili su to energični koraci čoveka čija je blizina najavljivala opasnost. Mada se nije okrenula, Rejna je znala ko je to, kao i da pridošlica namerava da u njoj izazove nelagodu.
Osećala je njegovu ledenu odlučnost, pa je zadrhtala od straha.
– Dakle, vi ste ta devojčica, koju je moj otac pokupio sa ulice, a u znak zahvalnosti pokazali ste mu ovaj kraj.
Rejna je stajala na kamenoj ogradi, zagledana u koralnocrvene apartmane pod sobom, s vrtovima i bazenima za kupanje na krovovima, koji su svetlucali odbijajući zrake zalazećeg sunca. Kad je iza sebe čula taj duboki muški glas,
okrenula se, a duga crvena kosa zatalasala joj se po ramenima. Taj bogati čovek, koji je Monte Karlo izabrao za svoje boravište, bio je veoma elegantno odeven: tamno odelo, bela košulja, polirane kožne cipele. Ali ona je znala da se iza te savršene fasade krije bezobziran karakter.
Nedavno objavljene fotografije u štampi nisu ga predstavile u pravom svetlu, jer na njima nije bila ovoliko izražena njegova upadljivo atraktivna spoljašnjost. Te markantne crte lica odavale su harizmatičnog, sposobnog i uspešnog čoveka.
– Za vašu informaciju, meni je dvadeset i pet godina, što znači da nisam devojčica.
Ni sama nije znala zašto je ovo izgovorila. Možda zato da bi mu skrenula pažnju na to da ona više nije neiskusna i brzopleta osamnaestogodišnjakinja, kakva je bila kada su se poslednji put sreli.
Njegove podrugljive, visoko izvijene obrve jasno su odavale šta on o tome misli: da ona ima dovoljno godina da odvuče u krevet njegovog oca, kao i da je baš to nameravala, ako već nije učinila.
Nijednim gestom nije pokazao da ju je prepoznao, nikakvu iskru nije primetila u njegovim plavim očima… na sreću.