Avion se spuštao prema Marakešu, a Kristi Čembers je zamišljeno posmatrala planine iza kojih se pružala beskrajna Sahara. Nadala se daje u njoj i odgovor na nestanak njenog brata Meta zbog kojeg je krenula na put.
Potragu za Metom počela je u Kazablanci, ali pošto tu nije doznala mnogo, krenula je u ambasadu Sjedinjenih Država u Rabat. No, do ambasadora se nije stizalo lako. Posle tri dana konačno je primila njegova sekretarica. Možda nije želela da bude neljubazna, ali pošto nije raspolagala velikim brojem informacija, Kristi se činilo da jedva čeka da završi razgovor. Rekla joj je da je Met stigao u Maroko pre nešto više od pet meseci i ubrzo nakon toga sakupio ljude za karavan i krenuo u pustinju. Na žalost, tu se gubio trag za njima i mada nije želela to direktno da kaže, verovatno je tu i stradao.
Omar Falah Haj, čovek iz odeljenja za obaveštenja ipak joj je više pomogao, no nije bio nimalo optimističan. Kristi se dobro sećala njihovog razgovora.
“Čim nas je vaš stric obavestio o nestanku vašeg brata, počeli smo sa raspitivanjem. Doznali smo da je poslednji put viđen u Tafaroutu. To je mesto na samoj ivici Sahare, gospođice Čembers. Očito je prikupljao ljude za karavan koji bi ga odveo u Bir Lahlou.”
“Kako bih stigla u Bir Lahlou?”
“Vi?” upitao je Falah Haj iznenađeno. “Vi tamo ne možete, gospođice Čembers. Tri stotine milja kroz pustinju.”
“Stric mi je dao ime čoveka koji bi mogao da vodi karavan kroz pustinju., rekla je, tražeći ime čoveka u svom adresaru. “Da, tu je… Mustafa Ben Dris. Jeste li čuli za njega?”
“Ne, nisam, gospođice Čembers. Ali verujte mi, ludost je i sama pomisao da krenete u pustinju. Ne bih voleo da vas povredim i budem neljubazan, ali mislim da bi bilo najbolje da prihvatite činjenicu da je vaš brat mrtav…”
