U hladu starog kestena, na velikoj terasi koja se prostirala čitavom dužinom kuće, sedele su tri žene i ćutale. Muklu tišinu su jedino prekidali krici ptica i reski zvukovi neumornih zrikavaca.
Dan je bio na izmaku. Na zapadu, kom su one bile okrenute, se crvenilo nebo, a sivi suton je lagano padao na imanje.
Trejsi, punačka domaćica, koja je na tom imanju provela čitav svoj život radeći za Blokerove, duboko je uzdahnula. Veliki teret se osećao u tom njenom uzdahu. Potom se malo promeškoljila na stolici, a onda je prekrstila ruke na grudima i nastavila da razmišlja. Na njenom licu, pravilnih crta, se jasno oslikavala briga.
Uperila je svoje sitne, crne oči u redove voćnjaka, koji su se nazirali u daljini. Srce joj se steglo pri pomisli da jednoga dana neće moći da uživa i da posmatra drveće kako se s proleća oblači u modro zeleno lišće i prekrasne, raznobojne cvetove. U l eto bi se voćnjak zakitio sočnim plodovima. Uživala je da prolazi između redova u voćnjaku i da gleda otežale grane kako se savijaju sve do zemlje. Mada, njoj je bila lepa i zlatna jesen, koja je ogoljavala njihove grane i spremala ih za zimu.
Ne, ona, zaista nije mogla da zamisli da će doći dan kada više neće moći slobodno da priđe voćnjaku i da ga posmatra.Sindi Bloker je ispod oka pogledala u zabrinuto Trejsino lice, ali ništa nije rekla. Znala je da misle i brinu o istoj stvari. A onda je, ne okrećući glavu, krajičkom oka, pogledala u svoju mlađu kćerku, Kajli koja je sedela do nje i pravila se da zainteresovano posmatra zalazak
sunca. Mada, Sindi je znala da ona iza tog zainteresovanog izraza lica, skriva brigu.
