Telefon je zazvonio u trenutku kad je Vera skoro zaspala. Nepoznat broj. Umorno i bez mnogo razmišljanja prihvatila je poziv.
– Gospođo Vera, dobro veče. Žao mi je što zovem ovako kasno, ali mislim da bi trebalo da znate nešto… – glas sa druge strane bio je tih, neprijatno oprezan.
– Ko je to? – Vera se odmah uspravila u krevetu, zaspalost je nestala.
– Ja sam učiteljica vašeg sina. Danas sam razgovarala sa majkom jedne devojčice iz razreda… I… rekla mi je nešto što nisam znala kako da vam prenesem, ali smatram da zaslužujete da znate.
– Molim vas, recite odmah – Vera je već osećala kako joj telo trne.
Foto: Shutterstock
– Ta majka tvrdi da vaš muž ima ljubavnicu. I da to nije nikakva trač-priča. Navodno, viđeni su zajedno više puta. Njen bivši muž je blizak sa osobom o kojoj se radi.
Uslovljen tišinom, razgovor se na trenutak zaustavio. Oleg je spavao kraj nje, okrenut leđima, disanje mu je bilo ravnomerno.
– Razumem – rekla je Vera tiho. – Hvala što ste mi rekli.
Spustila je telefon. Srce joj je tuklo divlje, a dlanovi su joj bili ledeni. Nije znala kako da reaguje, nije bilo ni suza ni besa – samo praznina. Zamišljala je kako taj podatak kruži oko nje, svuda po školi, dok ona ništa ne zna.
Oleg, njen muž, spavao je kao da se ništa nije dogodilo. Kao da nije bio deo te priče. Vera je ušla u kuhinju i sela. Dugo je gledala u telefon. A onda, skoro bez razmišljanja, okrenula je broj s kojim je ranije pričala – broj učiteljice.
– Halo? – javila se opet tiho, oprezno.
– Rekli ste da se zna ko je ta žena?
– Majka devojčice iz razreda je rekla da se zove Katarina.
Foto: Shutterstock
Ime je imalo oblik. Zvučalo je stvarno. Opasno.
Vera je poklopila. Pogledala je svoj odraz u prozoru. Ispod očiju senke, u očima ništa osim razumevanja. I odluke.
Nekoliko minuta kasnije, vratila se u sobu. Oleg je i dalje spavao. Prvi put mu je prišla bez da želi da ga dotakne.
– Oleg – rekla je tiho.
Promrmljao je, ali se nije probudio.
Ujutro ga je samo posmatrala. Dok pije kafu. Dok se smeje. Dok izlazi uz svoje svakodnevno: “Vidimo se.”
Kad je zatvorio vrata, uzela je njegov telefon. U kontaktima – Katarina. U pozivima – poslednji poziv pre spavanja. Njoj.
Znao je. Sve je znao. Dao joj je vremena da sazna, bez da je išta rekao.
Kad se Oleg vratio s posla, čekala ga je u hodniku. Nije vikala. Nije plakala.
– Zvao si je – rekla je tiho.
Zastao je.
– Znaš koju.
Pauza. Onda priznanje.
– Katarina.
– Koliko dugo?
– Pola godine.
U njenom stomaku nešto se srušilo, ali ostala je mirna.
– Da li je voliš?
– Ne znam.
– A znaš da ja smetam?
Vera je klimnula. Otvorila ormar. Spakovala kofer.
– Odlazim – rekla je dok je zakopčavala torbu.
– Nije važno. Glavno je da nije ovde.
– Hoćeš da pričamo?
– Šest meseci, Oleg. Imao si šansu da pričaš. Sada slušaj.
Uzela je njegov telefon, našla broj Katarine, okrenula.
Olegov telefon je zazvonio u džepu.
– Ovako si to zamislio? – pitala je mirno.
On nije odgovarao.
– Nisi više moj. I nisam više tvoja.
Prošla je kraj njega i izašla. Na stepeništu je zastala. Udahnula.
I prvi put posle dugo vremena, osetila – tišinu.
I slobodu.
Od tad e Vera samohtana majka maloletnog deteta, ali slobodna.
IZVOR;STIL.KURIR.RS
