Postoje neke stvari koje ne bi trebalo nikada da uradite…
Kraj jedne ljubavne priče nikada nije bio ovako zabavan
Ako pitate Vivijen, ona i njen verenik Rob samo su na pauzi, nakon što je on po treći put pobegao na korak do oltara. Ona radi ono što bi uradila i svaka druga devojka: traži po internetu priče o raskidima i slomljenim srcima. Suočena sa svim tim tužnim iskustvima, odlučuje da napravi sopstveni veb-sajt, kao neku vrstu utočišta u kojem bi oni koji pate zbog ljubavi mogli da podele svoja iskustva i razmene korisne savete.
I dok ‘pauza’ predugo traje, telefon ne zvoni, a Viv prolazi kroz tri čuvene faze posle raskida (negiranje istine, alkohol u velikim količinama i užasna promena frizure), saveti ljudi sa mreže kao da joj pale lampicu u glavi. Možda savršeni Rob, koji je sada mejlom obaveštava o tome da će se uskoro oženiti drugom, nikada nije ni bio onaj pravi? A možda je Maks, slikar bez prebijene pare i Vivin najbolji prijatelj, koji je uvek bio njeno rame za plakanje, zaljubljen u nju još od studentskih dana? Kada je shvatila da ne može da živi bez njega i da joj je prava stvar sve vreme bila pred nosom, već mu je slomila srce. Vivijen sada mora da se suoči sa pitanjem: koja je najluđa stvar koju biste uradili zbog ljubavi?
Odlomak:
Rob Voters zaprosio me je tri meseca nakon što sam prvi put spavala s njim. Mislila sam daje to samo jedna od onih kratkih i vatrenih romansi,o kojima možete da čitate u ženskim časopisima dok sedite kod frizerke. Međutim, posle pet godina i dva odložena venčanja, prihvatila sam da je naša veza ipak ozbiljna, ali sporogoreća. Bilo kako bilo, za dva meseca konačno ćemo izgovoriti ono sudbonosno da. Ovog puta sve je spremno: iznajmili smo Plavu salu u zamku Barnbi nedaleko od kuće njegovih roditelja, profesionalnog fotografa i prelepi rols-rojs. Rob je celu organizaciju preuzeo na sebe, i to je super; odlučio je čak i da se gostima na ulazu u svadbenu salu služe korpice s kremom od jagoda.
Obući ćemo se neformalno. On će nositi tamnoplavo hugo bos odelo i košulju iste ružičaste boje kao ruže u mom venčanom buketu. Moja haljina biće jednostavnog kroja, ukrašena s malo šantiji čipke. Ostalo je još samo da odaberemo burme. Moraće da budu od platine, da bi se moja slagala s vereničkim prstenom. Čudno, otkada mi ga je dao, nisam ga skinula s prsta čak ni kada smo prvi put odložili venčanje (tada se uplašio crkve), a ni drugi put (tada se uplašio činjenice da mu je trideset i pet godina).
Mislim da volim Roba Votersa. Volim ga, ali ne zbog toga što je lep i bogat, već zato što je takav kakav jeste. Volim one njegove pune, napućene usne i zlatne kovrdže. Volim kako hoda i kako se sklupča dok spava. Volim kako nabora nos i šmrca kada se zadubi u nešto. S vremenom sam zavolela čak i to što me zove zečić. Ne marim ni kada mi usred ljubavnog zanosa vikne: „Ko je moj mali, prljavi zečić?” već mu jednostavno odgovorim: „Ja sam.”
Uskoro će se vratiti iz teretane. Pripremam mu omiljenu večeru: filete lososa sa integralnim pirinčem i salatu od radića. Muvam se po kuhinji i tiho pevušim. Zaista sam srećna što živim u raskošnom stanu u strogom centru grada. Mlada sam, zaljubljena i pred udajom. Dakle, imam sve što devojka samo poželeti može.
Čujem kako se otvaraju ulazna vrata. Rob se vratio ranije. Odlazim do vrha stepeništa. On podiže pogled prema meni, a ja se raspilavih od njegove lepote. „Zdravo”, smešim se. „Večera samo što nije gotova.” „Zdravo, Viv.” Po njegovom glasu zaključujem da nešto nije u redu. Odlazim u dnevnu sobu i čekam. On ulazi i gleda me s drugog kraja prostorije. Dobro mi je poznat taj pogled. Štaviše, predobro ga poznajem – videla sam ga već dva puta. Pogledom kruži po mom licu, a zatim tužno odmahuje glavom.
„O, ne”, prošapućem i sručim se na skupocenu sofu Grejem i Grin.
„Ne mogu, Viv”, reče on, a mene zabole u grudima kao da su me posred srca uboli nožem.
