Pamelu Sent Kler mnogi su smatrali lepoticom bez mane, ali izgled vara. Njene mane skrivene su u dubini njenih lepih zelenih očiju.
Bilo je pogrešno verovati da će je zaboraviti. Kao da je juče bilo, osećao je toplotu njene nežne kože na usnama. Dozvolio je da ga zavede njena nevinost, a to je zapravo bila iluzija i Pamelino najjače oružje. Njene obline, međutim, nisu bile iluzija, nego veoma realne i besramno seksi. Osetio je nalet vreline.
Pamela Sent Kler, divlja devojka, baš po meri muškarca vrele krvi. Ne bi smeo da pođe za njom, jer njega nijedna žena ne ostavlja. On je taj koji odlazi, on kontroliše sve i uvek. Samo je jedan jedini put izgubio samokontrolu i to bas s Pamelom. I ma koliko se pravdao pred sobom da je samo želeo da je uteši posle majčine smrti, činjenica je da mu je Pamela pomutila razum i da ju je, na podu kupatila… zaboga!
A večeras? Naravno, tuguje za majkom, vidi joj se to u očima. Volela je majku. Raulu nije pričinjavalo zadovoljstvo da je vidi kako pati. Dođavola prošlost! Ispuniće obećanje i nestaće odavde!
Može biti ljubazan dvadeset minuta. Gurnuvši novčanicu na šank, okrenuo se i ugledao Pamelu u povećem društvu. U rože haljini, koja ističe njene obline, bilo ju je nemoguće prevideti. Ljudi se menjaju… Kako da ne!
Raul je proveo prvih petnaest godina života u nadi da će se njegova majka, sklona porocima, promeniti. Uzalud. Zato je, kad god je Džon počeo da priča o svojoj maloj sestri, skretao razgovor na nešto drugo, (suviše je voleo svog prijatelja da bi mu skinuo ružičaste naočare.
Uputio se prema diskretno osvetljenom baru u donjem delu sale, gde su konobari u frakovima servirali meze i koktele, a pijanista svirao poznate romantične melodije. Pamela je sedela sama za okruglim stolom, obasjana toplom svetlošću lampe. Raul je seo pored nje.
