Treći put za poslednjih šest meseci Belinda je ponovo bila na početku. I po ko zna koji put pitala se šta da radi. Kao izgubljena mala devojčica zurila je u kišu koja je uporno kvasila njen prozor u jednoj staroj zgradi na Monparnasu.
Njena ideja da piše i da se tako oslobodi more u koju je upala, nije urodila plodom. Jednostavno još nije došao taj trenutak. Ona nije bila spremna da svoj bol skriven duboko u srcu potisne u moždane ćelije, a onda pretoči na papir.
Uzdahnula je, a onda sela u stolicu za ljuljanje, lako mali, ali udoban, njen stan joj nije pružao ni utočište, ni zadovoljstvo. Ne zato što je to bilo tako različito od onog na šta je ona bila navikla. Ne, nije joj nedostajala njena velelepna porodična „kuća” na Menhetnu… Nedostajalo joj je nešto drugo. Njen otac, a plašila je njegova smrt obavijena velom tajne… I više od svega mučilo je osećanje izolovanosti od dotadašnjeg života i odvojenosti od majke.
Nekako, činilo joj se da niko ne pati kao ona, i da su se svi vratili „normalnom” životu osim nje.
Belinda nije mogla… Nije, jer protekle dvadeset i četiri godine ona nije živela „normalnim” životom, ona je živela po „posebnim zakonima”, kako je govorio njen otac… Da zlo bude još gore, sve se odigralo tako brzo… Ujedno sanjivo nedeljno jutro, dok je Belinda u krevetu sređivala svoje beleške za magistraturu, čula je zvonjavu, zatim opštu uznemirenost i poziv njene majke da siđe u dnevnu sobu.
Ogrnuta kućnim ogrtačem, u frotirskim papučama, sjurila se kao vihor, da vidi šta se događa.
Dole, u njihovoj dnevnoj sobi, pored kamina, uspravno, gotovo u stavu mirno, stajala su dva čoveka, dok je njena majka ležala u naslonjaču.
Brzom procenom, izvežbano, onako kako je otac učio, shvatila je, gotovo u trenutku, da se dogodilo nešto strašno. U stvari, pre nego što je bilo ko ista rekao, ona je znala… Znala je ko su ovi ljudi, znala je i ono najstrašnije: njenog oca više nema…
To saznanje paralisalo je njenu dušu, njeno srce i misli…
