Čoveka koga je sada mrzela jako, do ludila.
Njegovo lice joj je neprekidno igralo pred očima, što ju je činilo nesposobnom da pročita upustva sa mape. Potisnuta sečanja su počela da naviru munjevitom brzinom, i bila su lepa i vrela, potencirala su stara osečanja za koja je verovala da su izbledela, da su ih zamenila neka nova, potpuno drugačija.
Umesto da se i dalje muči, Diona se obratila za pomoć slučajnom prolazniku. On joj je dao precizna uputstva o lokaciji hotela, ali i delu ostrva na kome je Georgidis živeo. Ovde svi poznaju gospodina Kalodukasa, objasnio je, uz osmeh prepun naklonosti.
Šta bi to trebalo da znači, zapitala se Diona, dodavši to pitanje beskrajnom nizu drugih, koji su se ticali Georgidisa, a posebno razloga zbog koga je odlučio da se iz Atine preseli na Skopelos.
Srećom, služba za izdavanje automobila se nalazila blizu pristaništa, tako da je Diona prvo otišla tamo. Pre nego što je shvatila šta čini, umesto ka hotelu, počela je da vozi ka zalivu Atalos, zalivu u kome je Georgidis živeo.
Bilo joj je potpuno jasno da bi je osečanja, koja su nezaustavljivo počela da se roje u njoj, potpuno paralisala ako bi odlagala susret sa Georgidisom. Već je bezbroj puta doživela da je bol prikuje za krevet, da se razboli od patnje. Ležala bi u polusvesnom stanju, nemoćna da se pokrene, bez hrane i vode. Uspela bi, tek, da odbaulja do toaleta i da se potom ponovo sruči u krevet.
Patila je od depresije, ali je nije lečila. Dozvoljavala joj je da je muči, iz neobjašnjivih autodestruktivnih pobuda.
Ako bih odlagala susret sa Georgidisom, to bi sve moglo da se ponovi, Diona je bila surovo svesna te mogućnosti. Bolje je da odmah pregrmim taj najveći stres da se do sutra ne bih razbolela, da ne bih dovela sebe u stanje potpune nepokretnosti i ukočenosti.
