Nedavno sam se porodila i trenutno živim sa mužem i njegovom kćerkom, mojom pastoricom. Problem je u tome što ne želim da mi ona bude blizu bebe. Čim skrenem pogled s nje, ona pokušava da ga podigne. Pokušala ga je podići, ali ga je skoro ispustila pet puta, pokušala ga je hraniti jabukama i skoro prosula vruću supu po njemu.
Zbog toga sam zaključavala vrata sobe gdje je beba. Tokom njene posljednje posjete, udaljila sam se na minut, ali sam čula kako moj novorođenče plače. Kada sam otrčala u sobu, krv mi je proključala.
Ona je dovukla stolicu iz trpezarije, popela se na nju i nagnula se preko bebinog krevetića, držeći ga objema rukama i pokušavajući da ga podigne. Srce mi je stalo. Potrčala sam, zgrabila bebu i toliko sam se tresla da nisam mogla ni govoriti.
To je bio moj prijelomni trenutak. Shvatila sam da ne mogu da se opustim, ne mogu čak ni da odem da popijem gutljaj vode, a da se ne brinem da bi se moglo desiti nešto strašno. Zato sam mužu jasno rekla: „Ona ne može više dolaziti ovamo dok beba ne poraste.“ Rekla sam mu da mora ostajati kod svoje biološke majke.
Muž je bio uzrujan i još uvijek ništa nije rekao. Postoji li neko drugo rješenje za ovo? Molim vas, pomozite.
Marija F.
