Koral Sinkler imala je dvadeset pet godina i ovo je trebalo da bude njena prva bračna noć. Umesto toga, posmatrala je kako pun mesec svojim srebrnim zracima prekriva Indijski okean, dok ju je utihnuli brod, neometan nabujalim talasima, nosio kroz noć. Bilo je maglovito, vazduh je bio čist, a nežni povetarac prolazio joj je kroz bujnu, plavu kosu. Usamljena putnica na palubi, u beloj, satenskoj večernjoj haljini bez bretela, stajala je uspravno i mirno dok su joj tanani prsti stezali ogradu, a svileni šal lepršao oko nje.
Koral nije mogla da zaspi. Posmatrala je prigušeno svetio, osećajući se beznadežno, usamljeno i izuzetno utučeno. Nijedna zvezda nije narušila tu gustu sjedinjenost, ni najsitnija zvezda, ni najmanji tračak nade. Jedino što se moglo čuti bilo je brundanje motora broda i ritmični odjeci talasa koji su se nemilosrdno razbijali o njegov trup.
Nakon večere nemirno je šetala gore-dole po zagušljivoj kabini, pokušavala da se usredsredi na knjigu i odsutno prelistavala časopis. Kako nije mogla ni na šta da usmeri pažnju, izašla je na palubu da udahne svež vazduh. Na palubi nije bilo ničega osim redova praznih stolica. Od njihovih avetinjskih senki na bledoj mesečini čitava paluba izgledala je turobno, poput njenog raspoloženja.
Bilo je ovo prelepo krstarenje, čežnjivo je govorila sebi u ponovnom pokušaju da se trgne iz depresije. Nije iskoristila putovanje na najbolji mogući način, i znala je da će joj jednog dana zbog toga biti žao. Ipak je ovo bila avantura o kojoj je Koral maštala proteklih godina. Osetila je knedlu u grlu. „Ne, ne baš…M, šapnula je sebi. Okolnosti koje su je navele na ovako dugo putovanje bile su bolne; trebalo je da preuzme svoje nasledstvo.
