Terapeuti se u svojoj praksi često sreću sa nezaraslim ljubavnim ranama, koje bole i peku godinama, pa i decenijama nakon prekida odnosa. Iznenađujuće je što veoma visok procenat ljudi kao da uopšte ne želi da zaceli svoje rane, da preboli, reši se prošlosti i pronađe snagu da ponovo voli. Oni se drže svog slomljenog srca, povređenosti i nezdovoljstva, a izdaja i poniženje koje su doživeli, peče ih i boli, kao da se desilo juče. Ovo su razlozi koje izdvaja terapeutska praksa – zašto raskid boli godinama.
Čekanje da vreme izleči rane
Trebalo bi da vreme leči sve, ali da je to istina, traume i emotivne povrede iz detinjstva bi nestajale same od sebe i niko ne bi sakupljao emotivni talog i imao bilo kakve probleme. Međutim, sam protok vremena ne leči ništa – možemo odabrati da živimo u prošlosti, ili ne činiti ništa da je se oslobodimo (što je isto) i čekati da tok vremena opere rane i isceli ih. To se neće desiti samo od sebe. Vreme jeste potrebno za procesuiranje i isceljenje, ali moramo želeti iscelljenje, uložiti pažnju i energiju i raditi na svom izlečenju.
Potiskivanje umesto proživljavanja
To je taktika koja je delotvorna jedno kratko vreme i pomaže da se nosimo sa direktnim posledicama raskida, ali vrlo brzo može da postane vrlo destruktivna. Utapati svoj bol u alkoholu, promiskuitetu, preteranom radu, lekovima za smirenje, daje anesteziju za prvi period preživljavanja, ali donosi visok rizik za stvaranje obrasca, koji uništava život i zdravlje. Osećanja se mogu prigušiti i potisnuti, ali ona ne nestaju, nego se gomilaju i stvaraju naboj, koji pre ili kasnije izaziva izlivanje toksina u psihički prostor, trovanje zdravog razuma, poverenja, samopoštovanja, destabilizaciju strukture ličnosti. Potiskivači donose zatim nove probleme i teret sa kojim je gotovo nemoguće izaći na kraj, jer daleko prevazilazi početni problem.
Loše upravljanje osećanjima
Jedan od dva načina na koji se očituje loše upravljanje osećanjima jeste izbegavanje, odbacivanje i umanjivanje svojih osećanja. Zauzimamo stav „baš me briga“ i „sve jedno mi je“ sa dozom ljutnje zbog toga što smo u tako osetljivoj poziciji, u kojoj pronalazimo snagu za odbacivanje osećanja. Držimo se logike, racionalizacije i ne pristajemo na slabost koju osećanja donose i koje se plašimo. Distanciranje od svojih osećanja donosi distanciranje u narednim intimnim vezama, u kojima nije moguće prepustiti se, imati poverenja, odnosno, rizikovati ponovno povređivanje.
Drugi način je opsesivno promišljanje, utapanje u osećanjima, stalno “motanje” istog filma. Sve preispitujemo, u mislima ponovo proživljavamo bolne scene i razgovore. Opsesivna reakcija je takođe destruktivna, navodi nas da se upinjemo da smislimo izlaz iz svojih problema i pri tom ne proživljavamo i ne poštujemo prirodne procese. Na ovaj način, vrtimo se u krug neprekidnog analiziranja i preispitivanja i postavljanja različitih scenarija koji su mogli da se odigraju – a nisu – i ostajemo zarobljeni u prošlosti.
Preskakanje sadašnjosti
Ostajemo ili zaglavljeni u prošlosti, ili nam je sva energija usmerena na budućnost – sadašnjost preskačemo, kao da ne postoji. Pošto mi postojimo jedino u sadašnjem trenutku, na ovaj način negiramo sopstveno postojanje, kao i svoju moć da se rasteretimo prošlosti i da budućnost kreiramo onim što činimo u sadašnjosti. U ovom “modu” često održavamo kontakt sa bivšim partnerom, ostavljajući prostor da se veza obnovi, dok zapravo, ostavljamo prazninu u svom životu, koju ništa ne ispunjava.
