Jedan dečak iz mog razreda dolazio je u školu sat vremena ranije svakog dana, bez obzira na vreme. Pretpostavljala sam da mu mama rano radi. Jednog jutra sam ga pitala zašto nikad ne čeka kod kuće. Spustio je pogled i rekao: „Sklonište nas izbacuje u 6. Ovo je jedino mesto gde mogu da budem.“
On i njegova mama bili su tamo mesecima. Ona je radila dva posla, ali nije mogla da uštedi za depozit. Te noći nisam mogla da zaspim, pa sam objavila jednu neodređenu poruku u lokalnoj grupi. Bez imena, bez fotografija. Samo sam pitala da li neko zna za pomoć oko smeštaja.
Nekoliko nedelja kasnije, direktor mi je rekao: „Izađite napolje. Odmah.“ Parking je bio pun automobila i nepoznatih ljudi koji su istovarali nameštaj i namirnice.
Neko je podelio moju objavu. Proširila se lokalno. Prikupljeno je dovoljno novca za kiriju, depozit i osnovne stvari. Uključio se i privatni stanodavac.
Dečak je dotrčao do mene i rekao: „Vi ste jednom tražili pomoć, i svi ovi ljudi su došli. Moja mama nikad ne traži.“ Držala sam ga dok je njegova mama plakala u blizini. Jedno devetogodišnje dete me je upravo naučilo nečemu što sam ceo život pogrešno shvatala.
izvor: brighside.me/domacikolaci.net
