Bio siromah bez prebijene pare u džepu, roditelji odvajali od usta samo da može da igra: Teška životna priča jednog od najobrazovanijih fudbalera

Priča o Bukaju Saki je duboka, emotivna drama o imigrantskoj žrtvi, odricanju jedne porodice, suočavanju sa najmračnijim licem javnosti i, konačno, trijumfu čistog karaktera nad mržnjom.

Da bi se razumeo sklop Bukaja Sake, mora se pogledati unutar njegove porodice. Njegovi roditelji, Jomi i Adenike, emigrirali su iz Nigerije u London tokom devedesetih godina prošlog veka, ostavljajući sve iza sebe u potrazi za sigurnijom budućnošću.

Naselili su se u Elingu, u zapadnom Londonu, gde je Bukajo i rođen 5. septembra 2001. godine. Ime Bukajo na joruba jeziku nosi snažno značenje. Njegovo ime u prevodu znači “donosi radost”, što će se ispostaviti kao apsolutno proročanstvo.

Život u radničkom predgrađu Londona zahtevao je ogroman napor. Otac Jomi radio je teške fizičke poslove, često spajajući dnevne i noćne smene kako bi prehranio porodicu i obezbedio sredstva za školovanje dece.

Onog trenutka kada je mali Bukajo pokazao vanserijski talenat pimplujući loptu u dvorištu, otac je doneo ključnu životnu odluku: podrediće sve uspehu svog sina, ali uz jedan rigorozan uslov: obrazovanje i skromnost nikada ne smeju da trpe zbog fudbala.

Saka je bio fudbalsko čudo od deteta, ali se u potpunosti razlikovao od stereotipa mladih zvezda koje zapostavljaju knjigu. Pohađao je srednju školu Grinford, gde je ostvarivao neverovatne rezultate, nižući samo najvišu ocenu (u Britaniji se najviša ocena izražava slovom A) na završnim ispitima.

Njegovi profesori ga iz tog perioda ne pamte po golovima, nego po tome što je bio tiho, vaspitano dete koje nikada nije tražilo opravdanja niti privilegije zbog sportskih obaveza.

Rano detinjstvo i tinejdžerski dani protekli su u vojničkom režimu. Nakon završetka školske nastave, otac bi ga preuzimao i vozio pravo u Arsenalovu akademiju “Hale End”. Dok je Bukajo trenirao, Jomi je satima sedeo u automobilu ili na tribinama po mrazu, snegu i kiši, držeći u rukama njegove sveske. Tokom pauza i na putu nazad, otac i sin su zajedno prelazili školsko gradivo. Kada bi kasno uveče stigli kući, Bukajo bi završavao domaće zadatke, dok se otac spremao za novu noćnu smenu. Ta surova radna etika postala je temelj Sakine ličnosti.

Saka je zvanično postao član Arsenala sa samo sedam godina. Kroz mlađe kategorije se isticao nesvakidašnjom fudbalskom inteligencijom i polivalentnošću. Debitovao je za prvi tim sa 17 godina u Ligi Evrope, pod komandom Unaija Emerija.

Međutim, umesto meda i mleka, mladog tinejdžera je dočekao haos. Arsenal je u tom periodu prolazio kroz najveću rezultatsku i institucionalnu krizu u svojoj modernoj istoriji.

Klub je menjao menadžere, svlačionica je bila u rasulu, a tribine su ključale od besa navijača. U tako toksičnom okruženju, Saka je gurnut u vatru. Zbog povreda saigrača, morao je prinudno da pokriva poziciju levog beka. Umesto da poklekne pod pritiskom, osamnaestogodišnji mladić je postao pokretačka snaga tima. Dok su milionske i iskusne zvezde zakazivale, Saka je na svojim tinejdžerskim leđima nosio teret giganta sa severa Londona.

Najmračniji i najteži trenutak u Sakinom životu odigrao se 11. jula 2021. godine na prepunom stadionu Vembli. Engleska je igrala istorijsko finale Evropskog prvenstva protiv Italije. Nakon dramatičnih 120 minuta, meč je ušao u penal-seriju. Selektor Geret Sautgejt doneo je kockarsku odluku da izvođenje odlučujućeg, petog penala poveri najmlađem i najneiskusnijem: devetnaestogodišnjem Bukaju Saki.

Saka je preuzeo odgovornost, šutirao, ali je Đanluđi Donaruma pročitao njegovu nameru i odbranio udarac. Italija je postala šampion Evrope, a Sakin svet se srušio u deliću sekunde. Fotografija mladog momka koji neutešno jeca na ramenu svog selektora obišla je planetu. Ono što je usledilo u satima nakon utakmice, prevazišlo je okvire sporta i preraslo u društveni skandal.

U roku od samo nekoliko minuta od promašaja, Sakini profili na društvenim mrežama postali su poprište nezapamćene mržnje. Hiljade ljudi, koji su ga do tog momenta kovali u zvezde, zasuli su ga rasističkim uvredama, uvredljivim emotikonima životinja i porukama u kojima mu poručuju da “se vrati u Afriku”. Istu torturu prošli su i njegovi saigrači Markus Rašford i Džejdon Sančo.

Za uzornog mladića koji je celog života bio ponos svoje zajednice, ovo je bio težak emotivni slom. Saka se potpuno povukao iz javnosti na nekoliko dana, a kasnije je priznao da je u tom periodu ozbiljno razmišljao o tome da zauvek napusti fudbal, pitajući se da li je vredno izlagati sebe i porodicu tolikoj količini dehumanizacije zbog jedne sportske greške.

Međutim, odgovor javnosti bio je istorijski. Navijači Arsenala su na stadionu “Emirati” podigli ogroman zid na koji su zalepili na hiljade pisama podrške, crteža i toplih poruka upućenih mladom fudbaleru.

Video-snimak na kojem Saka, sa suzama u očima, posmatra taj zid ljubavi, postao je prekretnica u borbi protiv diskriminacije u Velikoj Britaniji. Na prvoj sledećoj utakmici, suparnički navijači Brentforda i Totenhema dočekali su ga gromoglasnim aplauzom kada je ulazio na teren, što je do tada bio nezabeležen čin solidarnosti među večitim rivalima.

Najveći dokaz Sakine mentalne snage jeste činjenica da ga trauma sa Vemblija izgradila u lidera. Mnogi igrači bi doživeli blokadu, ali Saka je preuzeo ulogu zvaničnog izvođača jedanaesteraca u Arsenalu, pogađajući mreže protiv najvećih rivala u najnapetijim trenucima mečeva.

Osim što je postao ključna figura reprezentacije i vratio Arsenal u sam vrh evropskog fudbala, Saka je ostao čvrsto na zemlji. Veliki deo svojih prihoda usmerava tamo gde je najpotrebnije. U saradnji sa humanitarnom organizacijom “BigShoe”, lično je finansirao stotine operacija za bolesnu i ugroženu decu u Nigeriji, obezbeđujući im lečenje koje njihove porodice nisu mogle da priušte.

Saka je takođe i veliki ljubitelj mode, tako da ga često možemo videti na nedeljama mode od Londona do Pariza i Milana, gde je čest gost prestižnih modnih kuća kao što su Burberi (čiji je ambasador), Dior, Prada itd.

Saka je i naš izbor najlepše obučenih fudbalera današnjice, a ko se još nalazi na toj listi, saznajte klikom ovde.

Svako veče pre spavanja, Saka čita Bibliju koju je dobio od svoje majke Adenike. Često ističe da mu je vera u Boga pomogla da preživi rasistički pakao i ostane imun na lažni sjaj fudbalskog glamura.

Put od hladnog automobila u kojem se učila lekcija za školu, preko suza na Vembliju, do statusa globalnog heroja, čini Bukaja Saku živim dokazom da veličinu jednog sportiste određuje način na koji ustane nakon najtežeg pada.