10 jugoslovenskih stavova zbog kojih ni danas ne možemo da napredujemo: Stalno nas vuku nazad

Jugonostalgija je i danas prisutna među mnogima koji se sećaju života 60ih, 70ih i 80ih godina prošlog veka. Psiholozi objašnjavaju da je takva patnja za prošlošću samo iluzija. Naši umovi su programirani da pamte samo prijatne trenutke, dok se tuge i drugi bolovi lako zaboravljaju. Mnogi cene jugoslovensko doba jednostavno zato što je obeležilo njihovu bezbrižnu mladost, vreme koje nikada neće povratiti.

Svi smo upoznati sa konceptom „kese u kesi“. Plastične kese se skladište, peru i bacaju tek nakon što se pojave rupe (i čak i tada se obično recikliraju kao kese za smeće, a ne samo bacaju). Razlog za ovu štedljivost bila je strašna nestašica plastičnih kesa koja je trajala praktično tokom čitavog perioda Jugoslavije.

U Jugoslaviji niste mogli da odete u prodavnicu i pronađete posebnu haljinu, a kamoli da je naručite preko interneta. Tada je svako imao tri opcije: da sašije svoju odeću, da je uveze iz inostranstva ili da se snađe sa onim što je bilo lako dostupno kod kuće.

Nije postojala posebna kategorija za kućnu odeću. Ljudi su kod kuće nosili pocepane majice i rastegnute, umrljane pantalone, a na isti način su birali i odeću za vikendicu, za posao oko kuće i td.. Niko nije bacao oštećene stvari; uvek su se krpile. Na primer, žene su čak cenile i pocepane hulahopke! Nakon što bi zakrpile rupe, nosile su ih ispod pantalona zbog topline i samopouzdanja. Uzgred, odatle je nastao mit o neuništivim jugoslovenskim odevnim predmetima. Građani su jednostavno popravljali stvari pre nego što bi se potpuno istrošili.

Apsolutno svaki Jugosloven je pokušavao da sve uradi sam. Od popravke prozora na automobilu do renoviranja stana. U to vreme, obraćanje profesionalcima je bilo retkost i niko nije želeo da preplati za nešto što je mogao sam da uradi. Možda je bilo krivo i neispravno, ali bi barem vaš novčanik bio bezbedniji, a u očima drugih biste izgledali kao pravi heroj.

Jugosloveni su jeli sve do poslednje mrvice. Ova navika je postala deo svakodnevnog života posle rata, a zatim se čvrsto ukorenila u njihovoj svesti. Mlađa generacija, posebno ranjiva na ovu tradiciju, plaši se da ustane od stola sa pola kašike supe preostale u činiji.

Verovatno su svi čuli zastrašujuće reči svoje majke:Kuvala sam, trudila sam se, a ti to ne ceniš!“ Zato, da je ne uvredimo, završavamo sve, iako nam se više ne jede. A ovo je kratak korak ka poremećaju u ishrani, višku kilograma i osećaju hiperodgovornosti za tuđe emocije.

Mnogi od nas i dalje dodaju malo vode u bočicu šampona, tečnog sapuna ili deterdženta za pranje sudova, čime produžavaju vek trajanja proizvoda. Tokom jugoslovenskog perioda, štednja novca je pomagala čitavim porodicama da prežive.

Ponekad se čini kao da nam je strah od zubara usađen od rođenja. Zvuči čudno, ali kako drugačije objasniti taj osećaj potpune bespomoćnosti pred onima koji uključuju bušilicu i ispaljuju „pištolj“ vazduha i vode u vaša usta? Posete zubaru praktično nisu ostavljale nikakvu šansu da napustite ordinaciju bez psihološke traume koja bi ostala sa vama do kraja života.

Jedini dostupni anestetici bili su primenjivani staklenim špricem, i to samo za vađenje zuba. Ako ste išli samo na lečenje, najbolji lek protiv bolova bio je lekarski izraz lica koji je govorio: „Samo budite strpljivi, neće vas uopšte boleti!“

Kada bi se skup poklon jednom primio, nikada nije pušten u opticaj. Na primer, kristalni set, najčešće poklanjan na venčanjima i godišnjicama, stavljan je u komodu kako bi gosti mogli da se dive dragocenom komadu. Prenosio se sa generacije na generaciju, a često je čak i ponovo poklanjan, ali samo ako je porodica imala nekoliko setova.

Možete li zamisliti jugoslovenskog radnika nezadovoljnog platom kako odlazi kod svog šefa da traži povećanje plate? Naravno da ne. On će ponizno raditi, nadajući se da će jednog dana ili skupiti hrabrost (malo verovatno), ili da će ga bog ogledati. Ali da sam traži povećanje plate – ne, to ne dolazi u obzir!

Uprkos činjenici da smo u ovim izazovnim vremenima jednostavno obavezni da ostanemo budni i odmah potražimo medicinsku pomoć na prvi znak bilo kakve bolesti, mnogi tvrdoglavo nastavljaju da se samoleče. Pribegavaju svemu, od obloga od rakije, do parenja na čaj, preko masiranja komovicom.

Rešiti se nepotrebnih stvari? Nikada! Jugosloveni su cenili sve, bez obzira da li su im bili potrebni ili ne. Stari ormarići i polomljeni kućni aparati, kao i komadići tkanine, dodatni metri lajsni, komadići žice, stare biciklističke gume, rezervni delovi i još mnogo toga, odlagano je na tavan, ostavu, podrum ili čak balkon — za svaki slučaj ili “ne daj bože”.