…kako mi prilaze.
U tom trenutku sam se pravila da ih nisam primetila. Ušla sam ponovo u restoran, zaključala vrata za sobom i pokušala da se smirim. Ruke su mi se tresle, a nisam ni sama znala da li je to od straha ili besa.
Prišla sam šefu i ispričala mu šta se dogodilo.
On me je nekoliko sekundi samo ćutke gledao, a onda rekao:
„Znam ko je. I znam šta ti je ponudio.“
Ostala sam iznenađena.
„Kako znate?“
Šef je uzdahnuo i rekao da se taj čovek već ranije nepristojno ponašao prema nekoliko konobarica. Jedna je čak dala otkaz jer više nije želela da ga poslužuje.
Najviše me je iznenadilo kada mi je rekao:
„Večeras nemoj izlaziti sama. Sačekaj ovde.“
Poslušala sam ga.
Prošlo je skoro pola sata. Restoran se polako praznio, a ja sam kroz prozor gledala parking. Automobil tog čoveka još uvek je bio tamo.
Onda su se svetla njegovog automobila upalila.
Pomislila sam da odlazi.
Ali nije.
Automobil je samo izašao sa parkinga, napravio krug oko zgrade i ponovo se zaustavio na drugoj strani.
Tada sam shvatila da me verovatno čeka.
Šef je pozvao jednog od kolega da me isprati do automobila. Kada smo izašli, njega više nije bilo.
Odahnula sam.
Sutradan sam mislila da je sve završeno.
Međutim, kada sam došla na posao, šef me je pozvao u kancelariju.
Na stolu je bila jedna koverta.
Pogledala sam ga zbunjeno.
„Ovo je ostavio onaj čovek.“
Otvorila sam kovertu i unutra pronašla nešto zbog čega sam ostala bez reči.
Nije bilo novca. Nije bilo izvinjenja. Bio je samo jedan papir sa nekoliko rečenica koje su promenile ceo moj pogled na tu noć…
