„Pa zar opet dolazite praznih ruku?“ rekla je Nada čim nam je otvorila vrata, bez pozdrava, bez osmijeha. Pogledala je u vrećicu s kiflicama koju sam držala pod rukom pa odmah odmahnula glavom. „Dobro, barem su djeca nešto dobila. Ali te kupovne, znaš… nisu kao domaće.“
Stajala sam u hodniku njezina stana na Trešnjevci, mokra od kiše, s Markovom jaknom prebačenom preko ruke i Leom koja mi je vukla rukav jer joj se išlo na WC. Već sam osjećala ono poznato stezanje u želucu. Ono kad znaš da ćeš, što god napraviš, ispasti nesposobna.
„Dobar dan, bako“, rekla su djeca uglas.
Nada ih je poljubila u kosu, ali je odmah pogledala Petra.
„Opet je bez potkošulje? Van je studeni, Ivana. Ti stvarno ne paziš na djecu.“
„Ima majicu dugih rukava i jaknu“, odgovorila sam tiše nego što sam htjela.
Marko je samo uzdahnuo i skinuo cipele.
„Mama, nemoj odmah počinjati.“
To njegovo „nemoj“ uvijek je bilo izgovoreno kao da joj se ispričava, ne kao da mene brani. Kao da sam ja problem koji treba smiriti, a ne njegova majka koja me dočekuje kao inspekcija.
Za ručkom je bilo još gore. Nada je vadila sarme iz lonca, uredne i jednake, i pričala kako je Marko kao dijete jeo sve što stavi pred njega. Onda je pogledala mene, ravno, bez treptaja.
„Sad je smršavio. Muškarac ne može živjeti na onim tvojim salatama i tjesteninama.“
„Marko ima trideset osam godina i sam zna što jede“, rekla sam.
Nastala je tišina. Čak je i Lea spustila vilicu.
Nada se kiselo nasmijala.
„Aha, sad se ne smije ništa reći. Ja sam valjda najgora majka na svijetu.“
„Nitko to nije rekao“, ubacio se Marko brzo. „Ivana, pusti je. Znaš kakva je ona.“
Tu me presjeklo. Ne zbog sarme, ni zbog potkošulje, ni zbog kiflica. Zbog te rečenice koju sam slušala godinama.
Znaš kakva je ona.
A kakva sam ja, Marko? Ona koja mora šutjeti da bi nedjeljni ručak prošao mirno? Ona koja se poslije vožnje kući rasplače u autu dok djeca spavaju na stražnjem sjedalu?
Ustala sam od stola. Ruke su mi se tresle pa sam ih sakrila iza leđa.
„Idem malo van“, rekla sam.
Marko je krenuo za mnom tek kad sam već bila na stubištu. Vrata stana su se zatvorila, a hodnik je mirisao na vlagu i kuhani kupus.
„Što ti je sad?“ pitao je.
Pogledala sam ga i nisam više mogla glumiti da je sve u redu.
„Što mi je? Tvoja majka me svaki put ponizi, a ti sjediš i čekaš da ja prešutim.“
„Ne ponižava te namjerno. Ona je takva, odrasla je drugačije.“
„I ti si joj sin, Marko. Ako joj ti ne kažeš da prestane, tko će? Ja? Pa onda sam bezobrazna snaha koja ti okreće leđa od obitelji.“
Stisnuo je usne. Znam taj njegov izraz. Kad ne želi birati stranu, pa se pravi da nijedna strana ne postoji.
„Ne tražim da biraš između mene i nje“, rekla sam, a glas mi je puknuo. „Tražim da budeš uz mene kad me netko gazi. Pogotovo pred našom djecom.“
Vrata su škrinula iza nas. Nada je stajala na pragu, ogrnuta starim sivim džemperom. Izgledala je sitnije nego inače. Ne strogo. Samo… umorno.
„Vi mislite da ja uživam u ovome?“ rekla je.
Nitko nije odgovorio.
Pogledala je Marka, pa mene. Oči su joj bile pune suza, ali glas joj je i dalje zvučao tvrdoglavo.
„Cijeli tjedan ne progovorim ni s kim. Gledam kroz prozor tko ide po kruh, slušam susjedu kako se svađa s mužem. Kad vi dođete, hoću da bude kako treba. Da osjetim da sam još nekome potrebna.“
„Ali vi nas tjerate od sebe“, rekla sam, iskreno. „Mene posebno.“
Spustila je pogled na papuče.
„Ne znam drukčije. Moja mama je meni govorila gore stvari. Mislila sam… ako prigovorim, znači da mi je stalo.“
Marko je sjeo na stepenicu i pokrio lice rukama. Prvi put sam vidjela da ga je stvarno pogodilo.
Nada je prišla Lei, koja je stajala iza vrata, i nespretno joj popravila kapuljaču.
„Ne želim da me zaboravite“, prošaptala je.
Nisam je zagrlila. Nisam mogla, ne tada. Previše je toga boljelo. Ali vratila sam se za stol i ostala još pola sata. Za mene je to bio velik korak.
Danas je i dalje napeto. Nada i dalje zna ubosti riječima, a Marko još uči da šutnja nije mir, nego često samo kukavičluk. Ali barem više ne govorimo da je sve normalno.
Možda neke žene ne znaju pokazati ljubav bez kontrole. Ali koliko dugo snaha mora razumjeti tuđe rane, dok nitko ne vidi njezine?
Biste li vi ostali i pokušali graditi odnos ili biste se nakon svega udaljili?
