– Moram da ti priznam da sam rezignirana, Džena… – Meri je bezvoljno otpila gutljaj irske kafe. Bilo je to jedno od njenih omiljenih pića, ali večeras joj nije prijalo. – Veoma rezignirana…
– Zašto? – okrugle plave oči njene starije sestre začuđeno su se raširile. – Ali, Meri! Ti si pre tri dana diplomirala! I to na ekonomiji, na odseku za bankarstvo. Nije bilo ni malo lako, sećaš se? Onoliko učenja, ispita, i sve one užasne cifre, formule i zakoni koje ja nikada ne bih uspela da strpam u glavu… Oh, kako ti zavidim! Da se kladimo da ćeš postati pravi maher u svom poslu? Na sreću, tata je tu, da ti pomogne da nađeš dobar posao. On ima sjajne veze u Londonu…
– Pih… – Meri je ravnodušno slegla ramenima, kao da je to ni najmanje ne impresionira. – Nisam sigurna da želim da ostanem u Londonu. Znaš, London me nekako baca u depresiju…
– Nije valjda da želiš da se vratiš kući? – Džena se nasmejala, kao da je uopšte ne uzima ozbiljno. – U Doun? Ne budi luda. Već godinama si ovde. Ne bi uspela ponovo da se privikneš na život u provinciji.
– Možda i bih… – Meri je odsutno lutala pogledom oko sebe. Sedele su u jednom od najboljih klubova u gradu, sa diskretnom živom muzikom. Gosti su bili blazirani i među njima je bilo i poznatih ličnosti iz javnog života i šou-biznisa, pijanista se njihao nad klavirom kao lelujava avet, a konobari su klizili po sali brzo i neprimetno kao senke. I činilo se da svi uživaju u tome da sede, slušaju evergrin i plaćaju piće trostruko više nego na nekom normalnom, običnom mestu. Samo se ona cele večeri ubijala od dosade.
– Govoriš gluposti! – izjavila je njena sestra žustro. – Ti si već godinama u Londonu. Sećaš li se kako si bila srećna kad si došla na studije, i počela da uživaš u velegradskom životu? Posle ubitačno dosadnog Douna…