Violine ljubavi

Oslonila se laktovima na ogradu mosta i posmatrala tok reke. Šta da radi, ako se on uopšte ne pojavi? Mogla je čak i takvo nešto od njega da očekuje. Slegla je ramenima i odmahnula glavom. Bila je daleko od kuće, na potpuno suprotnom kraju grada. Obično nije imala takvih briga. Nejtan bi je nakon njihovih sastanaka uvek odvezao do kuće. Kako nije imala sopstveni auto, sada će pri povratku autobusom izgubiti više od sat vremena, a već je bila umorna.
Mogao je bar da je pozove na vreme i obavesti je da uopšte neće doći.
Dok se vraćala do hrasta, pogled joj je lutao duž beličastih staza. Park je bilo pun šetača. Ipak, to su bili starci, zaljubljeni parovi, nestašne grupe tinejdžera ili ljubitelji pasa koji su svoje ljubimce doveli u večernju šetnju. Na vidiku nije bilo siluete koju se nadala da će videti.
Naslonjena na hrapavu koru drveta, Karolina je odlučila da sačeka još desetak minuta. Potom će krenuti u pravcu autobuske stanice i dalje putem do svoje kuće u udaljenom, mirnom delu Mobila. Od same pomisli na to putovanje je osećala umor. Provela je više od deset iscrpljujućih sati na svom radnom mestu u laboratoriji firme u kojoj je radila već godinu dana. Bio je petak, kraj radne nedelje. Veće koje je poslednjih meseci redovno provodila sa Nejtanom. Možda je zbog toga tokom dana zaboravila na umor?
Mogla je da ga pozove i proveri šta se sa njim dešava?
Brzo je odbacila takvu pomisao. Tako nešto je već isprobala i on nikada nije odgovorio na njen poziv. Pravdao se time, da bi tokom razgovora samo izgubio još više vremena. Da bi to odložilo njihov susret još više, a on je već jako nestrpljiv.