Dragana iz Pančeva leto provodi s decom u kanalu: “Dok njihove vršnjakinje idu na more i nose nove kupaće, moje ćerke se kupaju u starim šortsevima i majicama”

Mnoge samohrane majke, ti nevidljivi tihi heroji ogromnog srca, čeznu da svoju decu pošalju negde na raspust, ali im finansije to često ne dozvoljavaju. I dok leto dolazi do svog kraja one se idalje trude se da svojim mališanima obezbede srećno detinjstvo i zajedno sa njima stvaraju lepe uspomene.

“Kad sam se udavala, nisam ni pomišljala da će mi život ovako izgledati. Udala sam se iz ljubavi, izrodila tri ćerke, ne zna se koja je od koje lepša. Nije što su moje, ali su stvarno kao lutke. Trudila sam se da ih lepo vaspitam, da mužu i meni uvek budu na ponos. Svi u selu kažu da nismo omanuli u tome. Ali, u nečemu ipak jesmo, čim sam sada samohrana majka.

Pre dve godine, muž je spakovao stvari i otišao. Nisam ga ni pitala gde, znala sam. Odavno su komšije po selu pričale da ide u kafanu samo zbog konobarice; otišao je sa njom u Zrenjanin, tamo žive kao podstanari. Ostala sam sama sa naše troje dece, sve u tinejdžerskim godinama, a u kući je i njegova majka – moja svekrva – koja je već slaba i nemoćna.

Prvih dana nisam znala gde ću, ni kako ću. Ujutru bih ustala i gledala u sto, pitajući se odakle da krenem. Računi, dugovi, knjige za školu, obuća, hrana…, a ja bez posla i bez ikoga ko bi mi pružio ruku. U selu nema puno prilika. Prodavnica u kojoj sam radila je zatvorena, pa sam počela da idem u nadnicu – kod koga treba, tu sam. Sejem, kopam, plevim, berem kukuruz, utovaram žito kad stigne. Nekad radim od zore do mraka. Vratim se kući, pa spremam večeru i gledam da sve bude mirno, da deca ne osete koliko sam iscrpljena. Priznajem i da sam se malo zapustila, ali niti imam vremena, niti para da izgledam onako kako bih želela.

Nemamo luksuz odmora. Za moju decu „leto” znači kad im kažem: „Hajde, idemo do kanala.” Nikad nisu videle more, nismo bili u mogućnosti da ih odvedemo. Na kanalu skaču, plivaju, prskaju se, a ja ih gledam i stežem zube da ne zaplačem. Dok njihove vršnjakinje idu na more i nose nove kupaće, moje ćerke se kupaju u starim šortsevima i majicama, ali se smeju. I to je ono što me drži svake nedelje kad skuvam ručak i umesim kolače – vreme provedeno sa moje tri lepotice.

Ponekad se pitam da li će im jednog dana biti žao što nisu imale detinjstvo kao druga deca. Ali kad ih vidim kako sede oko stola, smeju se, dele zadnje parče hleba, ja znam – učim ih da vrednuju ono što imaju, a ne ono što im nedostaje.

Najteže mi pada kad zima pokuca. Tada brojim drva, štedim struju, gasim svetla ranije. Ali isto tako brojim osmehe, jer znam da ih još uvek ima. I dokle god se smejemo na kanalu, dokle god delimo sladoled na tri kašike i verujemo da će sutra biti bolje – ja neću odustati.

Zbog njih sam jaka. Zbog njih se ne predajem. I zbog njih verujem da će, kad se jednom okrenu, moći da kažu: „Naša mama nas je podigla sama i nikad nas nije pustila da zaboravimo šta znači biti srećan.”

Stil / Žena