Odrasla sam s vrlo malo toga — večera je često bila samo tost i sir. Sa 12 godina posjetila sam kuću školske drugarice zbog zajedničkog projekta. Sto je bio pun jela koja sam do tada viđala samo u časopisima. Dok smo jeli, primijetila sam da me svi gledaju dok sam pokušavala sjeći meso, a njena mama je odjednom u panici povikala: „Oh, ne! Povrijedit ćeš se — nemoj to tako držati!“ Zatim je nježno uzela moju ruku i pokazala mi pravi način kako da ga režem.
Posramljena, pocrvenjela sam i promrmljala: „Izvini… dugo nisam jela meso.“ Kasnije, kad sam se vratila kući, pronašla sam mali papirić u džepu. Na njemu je pisalo: „Naša vrata su ti otvorena. Dođi na večeru kad god poželiš.“
I tako sam i radila — cijelu godinu, jednom sedmično. Njihovi topli obroci, a još toplija dobrodošlica, postali su nešto čemu sam se radovala. Iako smo se moja drugarica i ja s vremenom udaljile, nikada neću zaboraviti dobrotu koju mi je njena porodica pokazala kada mi je to bilo najpotrebnije.
