Mrzila sam kada je moj otac govorio polomljenim engleskim u javnosti. Ispravljala bih ga, posramljena, želeći da samo šuti.
Jedne večeri, na školskoj predstavi, ustao je i predstavio se mojoj učiteljici. Njegove su riječi izlazile nesigurno, s dugim pauzama, ali pogled mu nije zadrhtao.
„Ja… ponosan sam… na svoju kćer,” rekao je, pokazujući na mene. U prostoriji je zavladala tišina, a onda se učiteljica nasmiješila i kimnula.
Tada me pogodilo — njegov polomljeni engleski nosio je najjaču rečenicu koju sam ikada čula. Nije bio slomljen. Bio je to izraz ljubavi, sašiven od hrabrosti. I ništa u tome nije trebalo popraviti.
Izvor: brighside.me
