Nosila 20 kapa na glavi jer je ostala bez kose: Milka je imala 13 kad su se o nju ogrešili, Ilija je jedini imao posebno mesto u njenom srcu

Neki su se verovatno smejali snimku. Neki su pomislili da je Milka iz Udbine samo čudna. A neki se uopšte nisu obazirali.

Nekada je bila prelepa devojka iz Udbine, poznata po svojoj lepoti i po tome što je uvek nosila crveno. Ipak, život ju je vodio kroz nebrojene nedaće.

Decenijama kasnije, Milka Perić je postala poznata kao Baka Crvenkapica iz Udbine, žena čija je videa gledalo hiljade ljudi i upoznali je zahvaljujući video zapisima na YouTube kanalu Loki TV. I kako je živela, tako je i umrla – potpuno sama, napuštena, ali i nepokolebljiva u svom identitetu i ljubavi prema rodnom kraju.

Godinama je Milka prezimljavala bez krova nad glavom i bez ogreva, preživljavajući na jednom obroku dnevno. Iako je mnogima bilo lako da joj pruže milostinju, ona je uporno odbijala.

Bez obzira na teškoće, Milka je ostala veliki lokalpatriota. Nikada nije želela da napusti Udbinu, čak ni u najgora ratna vremena. Tokom Oluje, tada 47-godišnja Milka, nakratko je otišla u Banju Luku, ali se vratila već deset dana kasnije. Udbinu nije napustila jer je tu znala sve, i svi su poznavali Milku.

Sve što znamo o Milki danas prenosi Robert Labrović, snimatelj i vlasnik YouTube kanala Loki TV, koji je svetu predstavio ovu izuzetnu staricu.

Zahvaljujući njegovim video zapisima, Milka je poslednjih nekoliko godina života dobila nešto ljubavi i saosećanja – kroz poklone, pisma i pažnju gledalaca. Iako mala uteha, taj kontakt sa spoljnim svetom doneo joj je sreću i osećaj da njen život ipak ima smisla.

Na kanalu Loki TV nalazi se mnoštvo videozapisa Milke, u kojima se jasno vidi spektrum emocija: bes, ogorčenost, istinska ljubav prema životu, ali i radost kada je imala koga počastiti kafom. Svaki njen gest, svaka reč, bila je odraz njenog karaktera – tvrdoglavog, ali i toplog, usamljene, ali sposobne za velike trenutke sreće.

Kroz ove video zapise, Milka Perić postala je simbol usamljenosti, dostojanstva i lokalnog ponosa – žena koja je, uprkos svemu, ostala verna sebi i svom mestu.

Njen život nas podseća da svaki čovek, ma koliko bio usamljen, ima priču koja zaslužuje pažnju.

Milka je umrla kako je živela – sama, ali nepokolebljiva, ostavljajući za sobom lekciju: život se meri ne bogatstvom ili slavom, već hrabrošću da ostanemo svoji, čak i kada svet to ne primećuje.

Život Milke Perić bio je težak i nepopravljivo obeležen gubicima. Oduzeo joj je gotovo sve: lepotu, porodicu, dom, pa i razum. Ipak, kroz sve poteškoće, ostala je prepoznatljiva po svom karakteru, upornosti i nepokolebljivom vezivanju za rodni kraj.

Milka je imala samo 13 godina kada je izgubila majku, a njen otac se ubrzo oženio drugom ženom. Ovi rani gubici oblikovali su njen život i ostavili trajne posledice.

„Imala je 16 godina kada su je primili u pilanu da radi kao pisarka, jer je imala predivan rukopis. Kažu da je bila izrazito lepa i uvek je nosila crveno“, govori Robert Labrović, snimatelj i vlasnik YouTube kanala Loki TV, koji je svetu predstavio Milku.

Nakon nesrećnog događaja u kojem se, prema pričama, pomešala i uloga direktora pilane, Milka je prebačena u pogon gde je godinama obavljala teške fizičke poslove među muškim radnicima.

Zbog udaljenosti sela Tolići, Milka nije mogla svakodnevno putovati na posao pa joj je pilana dodelila baraku. U nekoliko video zapisa, starica opisuje pakao kroz koji je prošla kao maloletna devojka – sobu pored muškog toaleta, stalnu izloženost ismevanju i strah od tuča među radnicima.

„Jako sam se bojala. Kada bi se radnici potukli, trčala bih i krila se u grmlju“, prisećala se kroz smeh i tugu, dok je Labrović opisivao te trenutke iz njenog života.

Na poslu je Milka pretrpela i ozbiljnu nesreću – pila joj je uhvatila kosu i počupala je. Od tog trenutka nosila je kape, koje su postale njen zaštitni znak i po kojima su je svi koji su je videli prepoznali, bilo uživo ili kroz video snimke na YouTubeu.

Posle nesreće, Milka je izgubila i deo kose, ali i mentalnu stabilnost. Ismevanje i trauma u pilani ostavili su traga, a krajem osamdesetih otišla je u prevremenu penziju. Njena svakodnevica od tada je postala sve težom, a život sve usamljenijim.

Tokom Oluje, Milka je nakratko otišla u Banju Luku. Ipak, već nakon desetak dana vratila se u Udbinu – i više nikada nije želela da je napusti.

Postala je vuk samotnjak, koja je kompulzivno sakupljala stvari i smeće. Tokom poslednjih 25 godina života, promenila je više objekata u kojima je živela – sve napuštene kuće bez vode i struje. I pored svega, ostala je verna svom rodnom kraju, nepopustljiva u svojoj odlučnosti da ostane tamo gde je odrasla i gde je sve poznavala.

 Njena svakodnevica bila je borba za dostojanstvo u svetu koji je često bio okrutan i ravnodušan.

Milka je poslednjih godina života provodila u mračnim, vlažnim i hladnim ruševinama, u kojima je sakupljala sve što bi drugi odbacili. 

Iako joj je opština Udbina osigurala starački dom, Milka je odbila preseljenje. Bojala se kako će preživeti bez svoje penzije, koja je iznosila oko 1500 kuna do njene smrti. U staračkom domu obezbeđen joj je bio jedan topli obrok dnevno, koji bi radnici ostavljali na prozoru, ali to nije bilo dovoljno da promeni njenu odluku.

Robert Labrović, snimatelj i vlasnik YouTube kanala Loki TV, upoznao je Milku 2013. godine. Upravo tada objavljen je prvi video u kojem Milka govori o svom nezadovoljstvu zbog sunca, i taj trenutak postao je početak priče koja je prikazala Milku čitavom Balkanu.

Labrović opisuje njihove razgovore: nakon što bi istresla bes, gorčinu, psovke i pretnje, Milka bi sela, popila kafu i razgovarala kao svaka druga osoba. Njena sposobnost da pamti i prenosi informacije bila je zapanjujuća:

„Znala je sve o svima. Toliko podataka ne može imati ni neka novinska agencija, verujte mi. Odlično je čitala, poznavala kraj i sve događaje koji su se odigrali tokom njenog života.“

Iako je kasnije bila poznata kao usamljena starica, Milka je u devojačkom dobu bila izrazito lepa. Labrović otkriva zanimljiv detalj:

„Jednom je na sajmu u Zagrebu radila kao hostesa za jednu švicarsku firmu i tada je na poklon dobila sat.“

Ovaj period života pokazuje kontrast između Milkine mladosti i kasnijeg života u izolaciji i teškim uslovima.

Svi koji su gledali video zapise s Milkom mogli su primetiti da stalno spominje svoju ruševnu kuću, gotovo kao da se opravdava. Kuća je bila bez prozora, vrata, struje i vode, ali bila je njen dom, prostor u kojem je zadržala kontrolu nad životom i sećanjima.

Milka je često govorila:

„Živim u kući od jedne žene koja je umrla u Beogradu.“

Ta kuća, iako ruinirana, bila je simbol njene upornosti i veze sa rodnim krajem – mesto gde je, uprkos svemu, ostala verna sebi i svojoj prošlosti.

Milka je odrasla u porodici koja je ranije izgubila mnogo članova.

„Žena je umrla u Beogradu“, često je ponavljala, govoreći o vlasnici kuće u kojoj je provela poslednje godine života. Robert Labrović objašnjava da je reč o njenoj pokojnoj tetki koja je izbegla tokom Oluje.

Milka je imala dva brata i sestru, ali se pretpostavlja da su se oni tokom rata odselili u Srbiju. U videima je često govorila o svojoj majci koja je umrla dok je bila dete, o ocu kojem je konj prebio nogu, i o maćehi, za koju je govorila da je bila „vražja“. Ovi rani gubici i traumatična iskustva oblikovali su njen karakter i način života.

Poslednjih devet godina svog života, Milka je postala svojevrstan simbol Udbine. Video snimci na Loki TV-u prikazivali su staricu sa dvadeset kapa na glavi, komentarišući život, ljude i događaje sa svojom neponovljivom iskrenošću i humorom.

Zahvaljujući tim snimcima, Milka je dobila empatiju i ljubav nepoznatih ljudi sa Balkana. Povremeno je dobijala pakete hrane, odeće, pa čak i novac za kafu. Međutim, ona je uvek insistirala da novac potroši na druge, više je volela da plati kafu drugima nego da njoj neko plati.

Jedan od najvažnijih ljudi u njenom poslednjem periodu života bio je Ilija iz Udbine. On je snimao videe za svoj kanal, što je Milka volela i odobravala. Njegov angažman omogućio je da ljudi sa svih strana Balkana šalju pomoć starici.

„Ilija je Milku obilazio gotovo svakodnevno, dok je Robert Labrović, zbog udaljenosti iz Otočca, dolazio ređe. Zahvaljujući obojici, Milkin život je bio bar malo veseliji i dostojan čoveka“, kaže se u sećanjima ljudi koji su pratili njen život.

Ilija joj je donosio hranu i vodu, brinuo o njoj kao najrođeniji, čak ju je i zvao da se preseli sa njegovom porodicom, ali Milka je to odbila, najviše je cenila svoj mir.

Redovno praćenje Milkinih videa pokazalo je da publika nije gledala njene poteškoće sa podsmehom, već su je pratitelji zavoleli kao rođenu baku, zasmejavajući se njenim komentarima i upornošću.

Milka je poslednje godine života provela u kući bez struje, vode i osnovnih uslova, često spominjući ruševnu kuću u kojoj je živela. Uprkos teškim uslovima, ostala je nepokolebljiva i vezana za svoj rodni kraj.

Baka Milka je preminula 2022. godine, u 75. godini,najverovatnije u snu, a njeno telo je sahranjeno u porodičnoj grobnici u selu Tolići, opština Udbina. Pokop je finansirala opština Udbina, a sahrana je protekla dostojanstveno. Bio je to trenutak kada je, konačno, možda dobila mir, toplinu i lepote koje joj život ranije nije pružio.

Kroz ljubaznost ljudi poput Ilije i Labrovića, Milka je poslednjih godina života osećala povezanost sa svetom, iako je fizički bila izolovana. Njena priča ostaje lekcija o dostojanstvu, humanosti i upornosti, i podseća nas da čak i u najtežim okolnostima, čovek može sačuvati duh i pružiti radost drugima.