Dakle, počeću time da je moje pravilo oduvek bilo: moja kuća, moja pravila. To je moja životna filozofija. Kada smo se moj muž i ja venčali pre dve godine, njegova ćerka Hana (17) je došla da živi sa nama puno vreme. Stvari su u početku bile okej, ali sam ubrzo primetila da je bila sneaky — zaključavala je vrata, šaputala dok je telefonirala, skrivala stvari. Mrzim tajne pod svojim krovom.
Postavila sam jedno strogo pravilo: kamere koje snimaju svuda, čak i u njenoj sobi. Jecala je i molila: „Molim te, samo želim privatnost! Ovo je bolesno, nisam zatvorenica!“ Odbrusila sam joj: „Privatnost ne postoji pod mojim krovom. Dok živiš ovde, poštuješ pravila.“ Ućutala je. Pre nedelju dana, na svoje strašno zaprepašćenje, otkrila sam da je Hana noću isključivala kameru u svojoj sobi, a ujutru je ponovo uključivala.
Kad sam je suočila s tim, nije ni poricala. Viknula je: „Zato što me gledaš kako spavam! Gledaš me dok se presvlačim! Da li ti shvataš šta radiš?!“ Rekla sam joj, odlučno, da je bezbednost pre udobnosti. Ne znam šta bi mogla da krije i neću dozvoliti mutno ponašanje u svom domu.
Te noći, moj muž je eksplodirao. Rekao je da sam prešla granicu i da tretiranje Hane „kao osuđenika“ ostavlja posledice. Njegove tačne reči su bile: „Uništavaš joj poverenje. Nikada ti neće oprostiti ako nastaviš ovako.“ Uzvratila sam da ovo nema veze s poverenjem — već sa disciplinom.
Sledećeg jutra Hana je odbila da siđe na doručak. Nekoliko sati kasnije, neko je pokucao na vrata: njegova sestra, koja me praktično optužila da „kršim“ Hanina prava. Rekla je da bih mogla imati ozbiljnih problema ako iko sazna za kamere. Rekla sam joj da gleda svoja posla, ali jasno je da se moj muž žalio svojoj porodici iza mojih leđa.
Sada moj muž spava u gostinskoj sobi, Hana neće ni da me pogleda, a moji tazbini me zovu čudovištem. Osećam se pritisnuto, kao da niko ne vidi da samo pokušavam da je zaštitim.
Dakle, da li ja grešim što zahtevam da Hana poštuje pravila u mojoj kući? Ili oni preuveličavaju?
