„Tata, stomak me boli…“ šapnula je Lara kroz suze, sklupčana na kauču dok je sat otkucavao ponoć. Srce mi je potonulo svaki put kada bi se stresla od bola. „Anita, zovi hitnu pomoć!“ viknuo sam prema kuhinji, ali nije bilo odgovora. U tom trenutku shvatio sam da je kuća tiha – previše tiha. Moja žena nije odgovarala na moje pozive niti na poruke. Dok sam nosio Laru niz stepenice, osetio sam kako mi se svet ruši pod nogama.
U bolnici su lekari odmah primili Laru. Sedeo sam na plastičnoj stolici, gledajući u prazno, misli su mi bile u haosu. Gde je Anita? Zašto se ne javlja? Uvek je bila tu za nas, posebno kada je Lara bila bolesna. Čekao sam satima, a onda mi je prišao lekar: „Gospodine Hadžiću, moramo da uradimo još neke testove. Da li vi ili vaša žena imate neke nasledne bolesti u porodici?“ Smrznuo sam se. „Ne znam… Ne mislim.“
Foto: Shuterstock
Te noći, dok je Lara vadila krv i radila ultrazvuk, pokušala sam da dođem do Anite. Nije se javila. Poslao sam poruku njenoj sestri Ljiljani: „Jesi li videla Anitu? Lara je u bolnici.“ Samo je odgovorila: „Nisam je videla od juče.“
Kada smo se vratili kući u zoru, Lara iscrpljena, ja slomljen, a dočekala nas je prazna kuća. Anitine stvari su nestale. Njen ormar je bio poluprazan, a na stolu je bila samo kratka poruka: „Izvini, morala sam da odem.“
Nisam mogao da verujem. Prvo bolest deteta, sada ovo… Šta se dešava? Tog dana sam pozvao sve njene prijatelje, rođake, čak i njenu majku u Mladenovcu. Svi su bili iznenađeni. „Anita nikada ne bi ostavila Laru!“, rekla je njena majka kroz suze.
Lara je tih dana bila tiha i povučena. Pogledala me je svojim velikim smeđim očima i pitala: „Tata, hoće li se mama vratiti?“ Nisam imao odgovor.
Nekoliko dana kasnije, stigli su rezultati iz bolnice. Doktorka me je pozvala u svoju ordinaciju. „Gospodine Hadžiću, Lara ima retku genetsku bolest. Da bismo znali kako da je dalje lečimo, moramo da testiramo i vas i vašu suprugu.“
Objasnio sam joj da Anita nije ovde i da ne znam gde je. „Možemo prvo da testiramo vas“, rekla je tiho.
Nekoliko dana kasnije, stigli su rezultati koji su mi promenili život. Doktorka me je ponovo pozvala: „Gospodine Hadžiću… Vi niste Larin biološki otac.“
Foto: Shuterstock
Osetio sam kako mi tlo izmiče pod nogama. Sve slike iz prošlosti su mi prolazile pred očima – prvi put kada sam držao Laru u naručju, njene prve reči, njen prvi dan škole… Sve to – zar nije bilo stvarno?
Te noći nisam spavao. Samo sam sedeo pored Larinog kreveta i gledao je kako spava. Bes, tuga i strah su se mešali u meni. Kako da joj kažem? Da li da joj kažem? I gde je Anita? Zašto mi nije rekla?
Tokom narednih nekoliko dana, pokušavao sam da pronađem Anitu. Prijavio sam njen nestanak policiji, ali su mi rekli da odrasla osoba ima pravo da ode ako želi. Ljilja je došla da mi pomogne sa Larom. Sedeli smo u kuhinji dok je Lara crtala u dnevnoj sobi.
„Ljiljo, znaš li nešto što ja ne znam?“ tiho sam pitao.
Tužno me je pogledala: „Nisam htela ništa da kažem… Ali Anita je imala aferu pre nego što ste se upoznali. Bila je trudna kada ste počeli da se zabavljate. Mislila je da će sve biti lakše ako ćuti… Volela te je, ali se plašila istine.“
Bio sam slomljen. Sve što sam mislio da znam o svom životu – o svojoj porodici – bila je laž.
Foto: Shuterstock
Lara me je tih dana gledala sa takvim poverenjem da me je još više bolelo. Jedne večeri, sela mi je u krilo i šapnula: „Tata, nemoj biti tužan… Volim te više od svega na svetu.“ Suze su mi se slivale niz lice.
Odlučio sam – šta god da se desi, ona je moja ćerka.
Počeli smo novi život sami. Bilo je teško – ljudi su pričali u komšiluku, neki su me sažaljevali, neki su osuđivali Anitu, neki mene što ranije nisam ništa primetila. Ali jedno sam znala: Lari sam bio potrebniji nego ikad.
Naučio sam da kuvam njena omiljena jela – grašak sa piletinom i palačinke sa evrokremom. Vodio sam je na terapije i na igralište sa njenim drugaricama Tarom i Enom. Svake večeri smo zajedno gledali crtane filmove i pričali priče pre spavanja.
Ponekad bih se uhvatio kako gledam njene crte lica i tražim sličnosti sa sobom – ili sa Anitom – ali bih se onda setio da ljubav nema gene.
Posle nekoliko meseci, stiglo je pismo od Anite iz Nemačke. Pisala je da joj je žao, da nije imala snage da se suoči sa istinom i da voli Laru više od svega na svetu, ali da više ne može da živi u laži.
Nisam Lari rekao sve detalje – samo da mami treba vremena i da ćemo biti tu kada joj budemo potrebni.
Foto: Shuterstock
Danas, dve godine kasnije, Lara i ja smo tim. Njena bolest nas je naučila strpljenju i hrabrosti. Radim dva posla kako bih mogao da joj priuštim terapiju i male radosti – bioskop vikendom ili sladoled na Kalimegdanu.
Ponekad me ljudi pitaju kako mogu da volim dete koje nije moja krv. Ja se samo osmehnem i kažem: „Ljubav nije krv – ljubav je ono što ostane kada sve ostalo nestane.“
A ja vas pitam: Šta biste vi uradili na mom mestu? Da li biste mogli da oprostite i ostanete za dete koje vas više treba?
