“Šta će ti ovaj paćenik?” Drugarice su mi se smejale kada sam se udala za mehaničara, a sada ne mogu od zavisti da me pogledaju

„Cverto, jesi li ozbiljna?“ Lenka, moja najbolja drugarica još iz škole, zamalo nije ispustila čašu šampanjca.

Vlada je bio lokalna poznata ličnost – sin vlasnika autoservisa – koji je vozio polovni beli Mercedes i smatrao sebe kraljem sveta.

„Nije on lenj, Lena“, odgovorih mirno, mešajući svoj hladni late kašičicom. „Radim kao mehaničar. Ima zlatne ruke.“

„Možda te ruke jesu zlatne, ali su prekrivene uljem do laktova!“, nasmejala se druga prijateljica, Irina. I ona je ciljala visoko, zabavljajući se sa šefom prodaje u lokalnoj građevinskoj firmi. „Cveto, razmisli o tome! Imaš dvadeset tri godine. Lepa si, imaš dobru figuru. Saša te je jurio; njegov tata radi u administraciji! A ti biraš tipa koji živi u studentskom domu i vozi se tramvajem?“

„Andrej ne živi u studentskom domu, on iznajmljuje sobu“, ispravila sam je, osećajući tupu iritaciju kako ključa u meni. „I štedi.“

— Za šta? Štedi za koru leba? — frknula je Lenka. — Oh, ne mogu! „Dušo, daću ti kola, ali prvo ćemo štedeti tri godine za nove gume.“ Cveto, ne troši mladost. Pogledaj nas! Vlada me je juče vodio u restoran, jeli smo ostrige. Znaš li koliko su klizave? Uf, ali su bar skupe! A gde će te tvoj Andrej odvesti? Na knedle?

Bila sam toliko povređena da sam plakala. Nisu poznavali Andreja kao ja. Videli su samo njegovu staru jaknu i žuljevite ruke, prekrivene industrijskom prljavštinom koju nikakav sapun nije mogao da ispere. Nisu ga videli kako pola noći crta dijagrame ispod stare stolne lampe. Nisu videli koliko je pažljivo postupao sa svojom bolesnom majkom. Nisu znali da je prošlog vikenda popravio slavinu mojoj penzionisanoj komšinici i da nije naplatio ni penija, jednostavno zato što „baka ima težak period“.

„Volim ga“, rekla sam tiho, ali odlučno.

„Ljubav se ne sipa u lonac niti na hleb maže“, odbrusi Irina, popravljajući karmin. „Seti se mojih reči kada budeš stajala za šporetom u ispranom mantilu, kuvala pasulj i brojala penzije do plate, dok mi putujemo po odmaralištima. Šta ti treba ovaj siromah? Kao da si rođena na đubrištu!“

Te večeri sam rano napustio kafić, navodeći glavobolju. Napolju je padala sitna, gadna kiša. Andrej me je čekao na autobuskoj stanici. Stajao je pod starim kišobranom, premeštajući se s jedne noge na drugu. Kada me je video, ozario se kao da mu je upravo uručen milion dolara.

„Cveto! Je li ti hladno?“ Odmah me je umotao u svoju jaknu. Mirisala je na mašinsko ulje, jeftin duvan i nešto neuhvatljivo poznato. Toplinu.

„Malo“, pritisnula sam se uz njega. „Hoćemo li kući?“

Šetali smo mokrim ulicama, a ja sam posmatrala njegov profil. Andrej je imao jednostavno, otvoreno lice, ali je u njegovim očima uvek bio sjaj. Opsesija idejom.

„Znaš, Cveto“, reče iznenada, prelazeći preko bare. „Smislio sam nešto. Mašinu za obradu drveta. Kompaktnu, ali moćnu. Možeš je staviti u garažu. Ako ispoliraš dizajn i nađeš pristojnog strugaru da struži delove… Mogao bi da praviš nameštaj. Ne onu piljevinu koju kupuješ u prodavnicama, već pravi nameštaj.“

Slušala sam ga i verovala. Ili sam želela da verujem. U tom trenutku, na kiši, njegovi snovi su mi se činili najdragocenijom stvari koju smo imali.

Mesec dana kasnije, podneli smo zahtev za venčanje. Venčanje je bilo skromno: ceremonija registracije i večera u trpezariji za najbliže rođake. Lenka i Irina su došle, ali je ceo njihov izgled odavao bedu cele priče.

„Pa, mladima je baš teško“, lenjo je promrmljala Lenka. „Želim vam… preživljavanje.“

Vlada, koji je došao po Lenku svojim Mercedesom, nije čak ni izašao iz auta, samo je zatrubio na ulazu, požurujući je.

Prve tri godine su bile pakao. Tačno ono što su mi prijatelji predvideli. Andrej je dao otkaz u fabrici da bi pokrenuo sopstveni posao. Živeli smo od moje plate bibliotekarke i njegovih povremenih poslova utovarivača. Novca je očajnički oskudevalo. Jeli smo testeninu, krompir iz majčine bašte i onaj ozloglašeni pasulj napravljen bez trunka mesa.

Andrej bi nestajao u garaži koju je iznajmio na obodu grada. Vraćao bi se kući crn kao grmljavina, toliko umoran da bi se srušio na krevet i odmah zaspao.

Otprilike u to vreme, Lenka se udala za svog Vladu. Venčanje je bio veliki hit širom grada. Irina  je takođe bila dobro, uselivši se kod svog građevinara u dvospratnu kućicu. Retko smo se viđale. Svaki put se to za njih pretvaralo u vašar sujete, a za mene u javno pljuvanje.

Jedne večeri, kada se Andrej ponovo vratio kući mirišući na piljevinu i razočaranje, nisam mogao to da podnesem.

„Andrej, možda je to dovoljno? Ne možemo da platimo kiriju. Možda bi trebalo da se vratiš u fabriku?“

Pogledao me je dugim, teškim pogledom. Videla sam bol i strah u njegovim očima. Strah da me ne izneveri.

„Cveto, daj mi još šest meseci“, tiho je molio. „Napravio sam prvi prototip komode. Savršen je. Ne mogu sada da odustanem. Ako sada odustanem, izdaću sebe. I izdaću tebe, jer si verovala u mene.“

Pogledala sam mu ruke. Modrice na zglobovima, ukorenjena prašina, ožiljak od dleta. Ove ruke nisu mogle da lažu.

„U redu“, uzdahnula sam. „Šest meseci.“

Nedelju dana kasnije, prodao je prvu komodu. Suma je bila ekvivalentna trima mojim platama. Andrej je otrčao kući mašući novčanicama kao zastavom.

– Cveto! Tako je! Čak je i sto naručio! I stolice!

Kupili smo tortu i bocu dobrog vina. Prvi put posle dugo vremena, iskreno smo se smejali. Ali nisam imala pojma da je ovo samo mali početak. I da su prava iskušenja – ne siromaštvo, već zavist i iskušenje – tek pred nama.

Prošlo je pet godina. Pet godina stalnog lupanja čekića i škripe testera. Garaža je odavno nestala. Sada je Andrej imao svoju radionicu za deset ljudi. Brend „Andrejevo drvo“ je postao poznat van našeg kraja. Porudžbine su se rezervisale tri meseca unapred. Uselili smo se u naš trosoban stan.

Međutim, dok smo se polako penjali uz planinu, moji prijatelji, olimpijci, provodili su mnogo zanimljivije vreme. Lenku sam slučajno srela u supermarketu. Izgledala je izgužvano, kaput joj je bio malo prljav. Od zajedničkih prijatelja sam saznala da je posao Vladinog oca propao, da se i sam Vlada propio i sada radi kao taksista. Irinina situacija je bila još dramatičnija. Njena „Maca“, građevinac, ispostavila se kao kockar, a banka je oduzela kuću. Irina se vratila majci sa bebom u naručju.

Nisam likovala. Ali u sebi sam osetio zadovoljstvo. Moja opklada se isplatila.

Ali ni nama nije sve išlo glatko. Novac je veći izazov od siromaštva. Andrej se promenio. Postao je čvršći, opsednut širenjem. Nije trčao ka uspehu, već od svoje prošlosti, od straha da ponovo ne postane taj „mehaničar na naftnom polju“.

Jednog dana, leteli smo u Milano na izložbu nameštaja. Andrej, obučen u skupo odelo, slobodno je ćaskao sa svojim partnerima. Videla sam da ga sa poštovanjem gledaju italijanski majstori.

„Sećaš se Lenke?“ iznenada je upitao Andrej za večerom. „Danas sam upoznao njenog muža, Vladu. Vozio me je do aerodroma. Prepoznao me je. Celim putem nije ništa rekao. A kada sam odlazio, rekao je: ‘Imaš sreće, Andrej.’ Srećnik!“ Andrej se gorko osmehnuo. „On ne vidi tih dvanaest sati rada svakog dana. Ne vidi živce, kredite, rizike. Za njih je sve samo sreća.“

„Hvala ti, Cveto“, rekao je kasnije tiho. „Da nije bilo tebe, napio bih se do smrti. Ti si moj temelj.“

Kada smo se vratili kući, saznali smo vest. Irina, očajnički želeći posao, zaposlila se kao čistačica u Andrejevoj kancelariji. Tek prvog dana je saznala ko je vlasnik.

„Možete li da zamislite? Ušla je u moju kancelariju sa kantom i zamalo se onesvestila“, nasmejao se Andrej. „Rekao sam: ‘Operite temeljnije, Irina, imamo visoke standarde.’“

Osećala sam se nelagodno. Moć i novac su počeli da mu nagrizaju dušu poput rđe. Bila sam uplašena. Da li ću zaista izgubiti tog dobrog momka sa zlatnim rukama?

Sledećeg dana sam otišla u njegovu kancelariju. Videla sam Irinu sa krpom. Nekada ponosna lavica ribala je pod u kancelariji muža svoje „nesrećne“ prijateljice.

„Irina?“ rekla sam.

„Jesi li došla da mi se rugaš?“ tiho je upitala.

„Ne. Došla sam da te pozovem na kafu.“

U tom trenutku, vrata Andrejeve kancelarije su se otvorila. Izašao je, video nas i zaledio se. Njegov osmeh je nestao. Bila je to nema scena, scena koja je odlučivala o mnogo više od pukog radnog odnosa. Odlučivala je o tome ko ćemo postati.

Andrej nas je pogledao, a u njegovim očima se odvijao složen posao. Duboko je udahnuo i prišao nam.

„Irina, ostavi kantu. Lidija će naći nekoga da te zameni na sat vremena. Idi i razgovaraj.“

Okrenuo se i otišao, ali sam primetila kako mu ramena drhte. Bilo ga je sramota. I to mi je dalo nadu.

Irina  i ja smo sedele u istom kafiću u Veneciji.
„Znaš, Cveto“, rekla je. „Nisam bila ljubomorna na tebe zato što se tvoj muž obogatio. To je bilo zato što te je gledao kao… ikonu. Bila sam trofej za svog muža, lutka. A ti si bila Andrejeva partnerka.“

„Daću otkaz“, dodala je. „Ne mogu ovo da radim.“

„Nemoj da daješ otkaz“, rekla sam čvrsto. „Andrej traži menadžera nabavke. Pametna si.“

„Neće me zato zaposliti sigurno.“

„Hoće. Ako pitam.“

Te večeri, Andrej i ja smo vodili težak razgovor.

„Hoćeš da je zaposliš u odeljenju nabavke? Onu što me je nazvala gubitnikom?“, upitao je skeptično.

„Upravo nju. Zato što ona zna cenu neuspeha. I grizaće zemlju da se ne bi vratila na krpu.“

Andrej je dugo ćutao.

„U redu. Ti pobeđuješ. Neka pokuša. Ali dok ne napravi prvu grešku.“

Prošle su još dve godine. Leteli smo na Maldive — lekari su Andreju snažno preporučili odmor. Listala sam telefon i naišla na Irinu fotografiju. Stajala je ispred novog skladišta „Andrejevo drvo“, obučena u svečano odelo. Natpis je glasio: „Pošiljka za Evropu je bila uspešna. Radimo!“ 

Sudbina je drugačije postupila sa Lenkom. Razvela se i pokušala da pronađe novog „sponzora“. Sada je radila kao administrator u salonu lepote i svima je govorila da smo ukrali poslovnu ideju njenog bivšeg muža.

Sleteli smo. Azurni okean, beli pesak. Andrej je zaronio u vodu, smejući se kao dečak.

„O čemu si razmišljala?“ upitao je, penjući se na pristanište.

„O nama. O tome koliko je težak život sa tobom.“

„Da li se kaješ?“

Izvadila sam telefon i otvorila staru fotografiju na kojoj stojimo pored njegovog prvog auta, srećni i u jeftinim jaknama.

„Ne. Nisam tražila princa. Tražila sam muškarca.“

Andrej me je zagrlio.

„Znaš, razmišljao sam. Trebalo bi da sponzorišemo sirotište. Ili da otvorimo radionicu za dečake. Besplatnu. Da ih naučimo obradi drveta.“

Osmehnula sam se i naslonila glavu na njegovo rame. „Zlato je ono što je unutra. To je sposobnost stvaranja.“ Te večeri sam objavila fotografiju iz odmarališta sa natpisom: „Moj mehaničar. Moj kralj.“

Bajka o Maldivima se završila i vratili smo se u sivu stvarnost. Andrej je bio potpuno uronjen u svoj novi projekat – dobrotvornu radionicu za problematične tinejdžere. Bio je strastven prema ovoj ideji kao što je bio prema svojoj prvoj mašini. Obradovala sam se videvši tog istog dečaka svetlih očiju kako se budi u njemu, spremnog da promeni svet, a ne samo da broji svoj profit.

Irina je u potpunosti opravdala moje poverenje. Ispostavilo se da je prava ajkula u svetu nabavki. Pronalazila je dobavljače sa najboljim sirovinama po cenama o kojima Andrej nije mogao ni da sanja. Bila je poštovana, a pomalo su je se i plašili. Više nije bila „bivša prijateljica“; postala je Irina, direktorova desna ruka.

Život je izgledao kao da ide savršenim putem. Ali kada si na vrhu, postaješ savršena meta.

Jedne večeri, kada sam se vraćala iz biblioteke, gde sam još uvek radila honorarno iz zabave, neko me je pozvao na ulazu.

Okrenula sam se. Lena je stajala ispred mene. Ali ona nije bila ona izmučena žena iz supermarketa. Ovo je bila stara Lenka – sa savršeno sređenom kosom, u skupom kašmirskom kaputu i ​​sa predatorskim osmehom.

„Nisi me prepoznao/la?“ Nasmejala se. „Sada izgledam drugačije, zar ne?“

„Lena“, bila sam zapanjena. „Šta radiš ovde?“

— Došla  sam da te vidim. Da razgovaramo. Da li bi želeo da ponudiš starog prijatelja čajem?

Sve u meni je vrištalo „ne“, ali nisam mogla da odbijem. U našoj dnevnoj sobi, ponašala se kao šefica, procenjujući našu kuću.

– Slatko. Udobno. Moje bi bilo luksuznije, naravno.

– Ti? – Nisam mogao da sakrijem iznenađenje.

— Pa, da. Udala sam se. Za Nemca. Vlasnika velikog lanca prodavnica nameštaja u Nemačkoj. Upravo planiramo da uđemo na rusko tržište. Tako da, moglo bi se reći, uskoro ćemo se takmičiti sa tvojim Andrejem.

Rekla je to sa tako slatkim osmehom da mi je prošla jeza niz kičmu.

„Drago mi je zbog tebe, Lena“, odgovorih suvo.

„Ma hajde!“, odmahnula je rukom. „Nisam došla ovde da se hvalim. Došla sam sa ponudom. Ginter, moj muž, zaista ceni porodični biznis. Spreman je da kupi Andrejevo drvo. Za mnogo novca. Moći ćeš da prestaneš da radiš do kraja života i da putuješ. Zašto ti treba ova glavobolja, ovi radnici, ovi porezi?“

Pogledao sam je i shvatila: ovo nije bio poslovni predlog. Ovo je bila objava rata. Nije želela da kupi. Želela je da oduzme, da zgazi ono što smo godinama gradili.

„To je Andrejeva stvar. On to neće prodati. Nikada.“

„Pa, pa“, Lena je ustala, ostavljajući debelu, reljefnu vizitkartu na stolu. „Neka razmisli o tome. Ponekad je bolje ne odbijati ponude koje se ne mogu odbiti. Posledice bi mogle biti… neprijatne.“

Nakon što je otišla, dugo sam sedela u tišini. Miris njenog teškog parfema kao da se lepio za nameštaj. Osetila sam da se približava oluja.

Te večeri sam sve ispričala Andreju. Namrštio se i okrenuo vizitkartu u rukama.

„König Mobel.“ „Royal Furniture.“ Čuo sam za njih. Agresivni momci. Kupuju lokalne proizvođače, cede ih i bacaju. Lena ne laže.

– Šta ćemo da radimo?

„U redu je. Nastavićemo da radimo“, Andrej je zgužvao vizitku i bacio je u smeće. „Preživeli smo siromaštvo, preživećemo i ovo. Ali reci Irini da bude na oprezu. Udarac će doći preko dobavljača ili osoblja.“

Bio je u pravu. Nedelju dana kasnije, naš glavni dobavljač hrasta, sa kojim smo sarađivali pet godina, iznenada je raskinuo ugovor, navodeći kao razlog „nepredviđene okolnosti“. Irina se borila da pronađe zamenu. Novi dobavljači su povećavali cene ili nudili sirovine sumnjivog kvaliteta. Rokovi su isticali. Po prvi put posle dugo vremena, Andrej je bio primoran da odloži veliku porudžbinu.

A onda su se na mreži pojavile prve negativne kritike. Anonimni „kupci“ su se žalili na pukotine u drvetu, loše okove i objavljivali fotografije navodno neispravnog nameštaja. Znala sam da je to laž; svaki sto i stolica koje smo napravili prošli su trostruku kontrolu kvaliteta. Ali internet ne zahteva dokaze. Prljavština je tekla kao reka.

Jednog dana Andrej se vratio kući mračniji od grmljavine.

„Danas sam pozvan u poresku upravu. Anonimno pismo. Navodno, isplaćujem platu u kovertama. Sada će da pretresu celo računovodstvo.“

Zagrlila sam ga.

– Možemo mi to da podnesemo.

„Nisam siguran, Cveto. Nisam siguran. Napada na svim frontovima. Želi da nas uništi. I ne znam odakle će doći sledeći udarac.“

Sedeo je na kauču, sa glavom u rukama. Prvi put posle mnogo godina, videla sam u njegovim očima isti strah koji sam videla na samom početku našeg putovanja. Strah od gubitka svega. Samo što je sada bilo toliko više za izgubiti.

Rat koji je Lena objavila dobijao je na zamahu. Svaki dan donosio je nove probleme. Poreska revizija paralisala je računovodstveno odeljenje. Konkurenti, osetivši krvoproliće, počeli su da kradu naše najbolje radnike, nudeći preterane plate. Andrej je spavao samo tri do četiri sata noću, lice mu je posivelo, a u uglovima usana su mu se stvorile tvrde bore.

Najgore se dogodilo kod kuće. Skoro smo prestali da razgovaramo. Svaki moj pokušaj da razgovaramo o bilo čemu osim o problemima na poslu naišao je na zid iritacije.

„Cveta, nemamo vremena za ovo sada!“, odbrusio je, ne dižući pogled sa laptopa.

Jedne večeri, zazvonilo je zvono na vratima. Vlada, Lenin bivši muž, stajao je tamo. Potpuno se propao u poslednjih nekoliko godina: podbulo lice, jeftina jakna i miris alkohola.

„Je li Andrej kod kuće?“ upitao je promuklim glasom.

– Nije ovde. Šta ti treba, Vlado?

„Reci mu…“ Oklevao je, gledajući u pod. „Reci mu da bude oprezan. Lenka neće stati. Našla je jednog od tvojih momaka… iz radionice. Pijanca. Plaća mu da proizvodi neispravne proizvode. Sitnice, ali… .“

„Zašto mi ovo govoriš?“ upitah iznenađeno.

„Uništila mi je život, a želi i tvoj. A ja… umoran sam od toga da budem piun. Samo joj reci.“

Kada se Andrej vratio, ispričao sam mu razgovor. Slušao je ćutke, lice mu je postajalo kameno.

„To sam i mislio. Znam ko je. Već neko vreme ga držim na oku.“

– Hoćeš li ga otpustiti?

— Da ga otpustim? Cveto, ne razumeš! Samleću ga u prah! Tužiću ga za materijalnu štetu, za prevaru! Poslaću ga da pakuje da niko drugi ne može da uradi isto!

„Andrej, prestani!“ zgrabio sam ga za ruku. „On je samo slabić, pijanac koga su iskoristili! Možda bi trebalo samo da razgovaramo?“

„Pričaj?“ On je otrgao ruku. „Uskoro ćeš nas dovesti do bankrota svojom ljubaznošću! Prvo Irina, sada onaj kreten! Dosta! Ovo je posao, a ne narodna kuhinja!“

Videla sam hladan bes u njegovim očima koji me je uplašio. Ovo nije bio moj Andrej. Ovo je bio stranac, zao čovek.

„Postaješ kao oni“, rekao sam tiho.

„Kako bismo inače trebali da se borimo protiv njih?! Belim rukavicama?!“ eksplodirao je. „Dok si ti ovde, izgubljena u oblacima, oni gaze moj posao, naše živote, u zemlju! Možda sam te trebao poslušati tada, pre deset godina, i ostati u fabrici! Zatezao bih šrafove i ne bih imao problema!“

Ove reči su me pogodile kao šamar. Prvi put me je prekorio. Prvi put za sve ove godine, doveo je u pitanje naš zajednički put.

Tiho sam se okrenula i ušla u spavaću sobu, zaključavši vrata. Suze su me gušile. Pukotina nije prolazila kroz poslovni prostor. Prolazila je kroz temelje naše kuće.

Sledećeg dana sam otišla u radionicu. Čovek odgovoran za kvar, više nije bio tamo. Andrej ga je otpustio, a da mu nije ni dozvolio da pokupi svoje stvari. Razgovarao sam sa Irinom.

„Poludeo je. Sumnja u sve. Juče je vikao na mene što sam previše mekana.“

Irina je teško uzdahnula.

„Na granici je, Svete. Ovaj Kenig Mobel nam je blokirao pristup evropskom tržištu, koje sam toliko naporno pokušavala da probijem. Smanjuju cene, posluju sa gubitkom, samo da bi nas zadavili. Andrej je u pravu, ovo je rat istrebljenja. Ali greši u nečemu drugom. Zaboravio je zašto još uvek opstajemo.“

„Zato što mi nismo samo posao. Mi smo porodica. Zanatlije ne rade samo za platu. Rade za Andreja, koga poštuju. Ali ako se pretvori u čudovište, otići će. I nikakav novac ih neće zadržati.“

Shvatila sam da moram da delujem. Dok se Andrej borio na spoljnom frontu, ja sam morao da držim domaćeg terena.

Našla sam adresu čoveka kojeg je otpustio. Živeo je u zabačenom komunalnom stanu na periferiji grada. Njegova žena, iscrpljena žena sa tupim očima, otvorila je vrata. Sam čovek  je sedeo u kuhinji, prazno gledajući u čašu votke.

„Zašto si došla? Da ga dokrajčiš?“ rekla je njegova žena.

„Došla sam da ti ponudim dogovor“, rekao sam mirno. „Napiši priznanje. Objasni kako te je Elena angažovala, dostavi kontakt informacije, dokaze – transfere novca, snimke razgovora, ako ih imaš. I garantujem ti da te Andrej neće tužiti. I pomoći ću ti u lečenju od alkoholizma.“

Dugo me je gledao sa nepoverenjem.

— Šta je poenta za mene? Već sam otpušten.

— Poenta je da izbegneš zatvor i dobiješ šansu za normalan život. Za sebe. Za tvoju ženu.

Ćutao je oko deset minuta. Onda je klimnuo glavom.

Sa ovim priznanjem, vratila sam se kući. Andrej je sedeo u dnevnoj sobi. Izgledao je deset godina stariji.

„Znam da si išla kod onog čoveka“, rekao je tiho. „Rečeno mi je. Zašto, Cveto? Zašto se mešaš?“

„Zato što je ovo i moj posao“, stavila sam ispisane listove papira na sto ispred njega. „Evo. Ovo je naše oružje. Ne bes. Ne osveta. Već istina.“

Andrej je uzeo papire i počeo da čita. Dok je čitao, njegovo lice se menjalo. Bes je ustupio mesto zaprepašćenju, a zatim dubokom stidu. Završio je čitanje, spustio papire i pogledao me.

„Oprosti mi“, šapnuo je. „Oprosti mi, Cveto. Zamalo sam sve uništio. Našu ljubav, našu veru jedno u drugo. Toliko sam se plašio da ću sve izgubiti da sam zamalo izgubio ono što je najvažnije. Tebe.“

Privukao me je k sebi i čvrsto me zagrlio. Plakala sam mu na ramenu – od bola, od olakšanja, od ljubavi. Temelji su se držali. Ali konačna, odlučujuća bitka je bila pred nama.

Sa priznanjem u rukama, mogli smo da pokrenemo kontranapad. Andrej je angažovao najbolje advokate, a oni su pripremili tužbu protiv Kenig Mobela i Lene lično, optužujući ih za industrijsku špijunažu, klevetu i nelojalnu konkurenciju. Bilo je kao detoniranje bombe.

Vest se proširila po svim poslovnim publikacijama. Reputacija „kraljevskog nameštaja“ je uništena pre nego što je i počela. Njihova nemačka kancelarija se odmah odrekla Leninih postupaka, nazivajući ih „postupcima pojedinačnog partnera“. Njen muž, Ginter, podneo je zahtev za razvod kako bi spasao svoj glavni posao. Lena je ostala sama, sa ogromnom tužbom i uništenom reputacijom.

Jednog dana me je pozvala. Glas na telefonu je bio neprepoznatljiv – slomljen, histeričan.
„Uspela si da dobiješ šta želiš, a? Jesi li srećna, svetice? Uništila si me!“

„Uništila si sebe, Lena“, odgovorih mirno. „Kada si odlučila da možeš da izgradiš svoju sreću na ruševinama drugih.“

„Nikada ti ovo neću oprostiti!“, vrisnula je i spustila slušalicu.

Više nikada nisam čula za nju. Pričalo se da je prodala sve što je imala da bi isplatila advokate i napustila grad. Njen blistavi svet, izgrađen na obmani i besu, raspao se u prah.

Dobili smo slučaj. Odšteta je bila ogromna.

„Šta ćemo sa novcem?“ pitao sam Andreja kada je novac stigao na njegov račun.

Pogledao me je, a ista ta svetlost mu se vratila u oči.

„Napravićemo najbolju stolarijsku radionicu za decu u zemlji. Sa najboljim mašinama, najboljim nastavnicima.“

Radionicu smo nazvali „Fundament“. Otvorena je godinu dana kasnije. Andrej je tamo držao časove dva puta nedeljno. Tinejdžere je učio više od samog rendanja i testerisanja. Učio ih je da stvaraju. Da u komadu drveta vide budući sto, budući život. Pokazao im je da njihove ruke, kojima su navikli da se bore ili kradu, mogu da stvore lepotu.

Irina je postala izvršna direktorka kompanije „Andrejevo drvo“. Vodila je kompaniju gvozdenom pesnicom, ali svaki zaposleni je znao da može da joj se obrati po pravdu. Nikada se nije udavala, govoreći da je njena porodica njen posao.

Jednog dana, na našu godišnjicu braka, Andrej me je odveo u našu prvu garažu. On ju je kupio. Unutra je sve bilo baš kao i pre: stari radni sto, miris piljevine. Na radnom stolu je ležala mala, savršeno polirana kutija napravljena od karelske breze.

„Otvori“, rekao je Andrej.

Unutra, na somotskom jastučiću, ležala su dva jednostavna venčana prstena. Ne zlatna. Srebrna.

„Želim da ih ponovo stavimo“, rekao je tiho. „Da se ​​setimo gde je sve počelo. Ne novcem, ne uspehom. Već nama. Verom i ljubavlju.“

Uzeo me je za ruku, skinuo dijamantski prsten koji je kupio u Milanu i stavio jednostavan srebrni prsten. Uradila sam isto.

Stajali smo u toj staroj garaži, grleći se. Iza njenih zidova, život je bio živ: radionice su bile zauzete, mašine u su zujale, pošiljke su tekle ka Evropi. Izgradili smo svoje malo carstvo. Ali naše pravo blago, naše neprolazno zlato, nije bio novac ili slava. Bilo je to ono što smo nosili kroz sva naša iskušenja – sposobnost da vidimo svetlost jedno u drugom.

Pogledala sam mu ruke. I dalje iste – snažne, pouzdane, izubojene dletima i iverjem. Ruke koje su stvorile čudo. Ruke koje su me držale svih ovih godina i nikada me nisu pustile.

„Volim te, mehaničaru moj“, šapnula sam.

„I volim te, remek-delo moje“, odgovorio je.

I u tom trenutku, shvatila sam da je istorija došla do svog pravog kraja. Ne onog gde pobeđujete svoje neprijatelje, već onog gde pobeđujete samog sebe. I to je bila najvažnija pobeda.