Ceo Kakanj je znao kako je Erminova žena otišla sa njeovim zetom: “Plan skovali preko Fejsbuka, ukrala dečiji dodatak da bi platila taksi kojim ide”

Kada se Ermin Husika iz Kaknja pre nekoliko meseci preselio u selo Tupkovići u Bosni i Hercegovini, verovao je da započinje najmirnije poglavlje svog života. Posle godina odricanja, bolesti i borbe, želeo je ono najvažnije – da stvori skromno, ali sigurno porodično gnezdo za sebe, suprugu i sina. U početku je delovalo da mu se sreća, posle brojnih nedaća, konačno osmehnula.

Ermina život nije mazio ni kad je bio dete. Kaže da su se nedaća za nedaćom ređale još od najranijeg detinjstva. Sa samo 14 godina doživeo je tešku nesreću – pao je sa konja, a grana mu je probila glavu. Usledio je izliv krvi na mozak, a naredna 24 dana proveo je u komi, priključen na infuzije.

„Pre toga sam bio potpuno zdrav“, priseća se Ermin u razgovoru za Jutjub kanal Dijana Hodžić.

Danas, gotovo 25 godina kasnije, on je invalid sa više od devedeset odsto telesnog oštećenja. Ipak, invaliditet ga nikada nije sprečio da se bori, radi i pokušava da živi dostojanstveno.

Uprkos teškom zdravstvenom stanju, Ermin nikada nije bežao od rada. Radio je sve što je mogao i znao – bio je čuvar, radio na farmi, telio krave, sekao drva. Posebno mesto u njegovom životu imala je farma koja je zapošljavala osobe sa invaliditetom. Kada je ona zatvorena, ostao je bez posla, ali i tada nije klonuo.

„Nema šta nisam radio. Moram da se borim“, govori jednostavno, bez patetike. Njegova želja bila je da otplati i sredi kuću koju je kaparisao, pa čak i da jednog dana izgradi malu štalu, kako bi mogao makar malo da olakša sebi i sinu život.

U braku je bio deset godina i iz tog braka ima sina jedinca, za koga kaže da mu je najveća snaga i smisao života. Ništa mu, kako ističe, nije teško da uradi za svoje dete – želeo je da ima sve kao i ostala deca, da ne oseti teret očevih rana i životnih poraza.

I supruga je, barem na početku, delila njegov entuzijazam. Radovala se novom krovu nad glavom i govorila kako joj je želja da se što pre usele u svoju kuću. Uz pomoć dobrih ljudi, radovi su zaista brzo napredovali, a Ermin je verovao da je najteži deo života iza njega.

“Želja mi je samo da ovo što pre sredimo i da se uselimo u našu kuću – govorila je supruga, i zaista, iz pomoć dobrih ljudi, radovi su se umnogome ubrzali. Ljudi su čak dolazili iz Amerike kako bi im uručili pomoć”.

Umesto porodične idile, doživeo je ono što ni u snu nije mogao da nasluti. Jednog dana vratio se kući i zatekao – prazninu. Supruge nije bilo. Poruka koju je pronašao srušila mu je svet.

“Došao sam kući i žene više nije bilo, kad sam video poruku, srušio mi se svet. Jedva sam preživeo, sad me ona dokusurila. Dva meseca sam bez nje. Živim, radim, borim se. Školujem dete – priča, sleže ramenima i opisuje kako je otišla:

– Ja u kuću, kuća prazna, šok, rane, stres. Ja ne znam kako živim i odakle više snaga, ali Alah mi daje neku snagu. Uzela je dečiji dodatak u iznosu od 250 do 300 maraka i platila time taksi. To je ona na Fejsbuku odradila, tamo sa sestrinim mužem. Čitao sam sve. Ona je bila kod majke dan, dva. Ja sam odmah tu noć obavestio i policiju da je ona samovoljno otišla bez gonjenja, bez tuče, bez ikakvih problema. Samo je otišla…Neke stvari nikada neću razumeti, ali mi to ne daje za pravo da osuđujem – priča svoje gorko iskustvo Ermin.

Kako tvrdi, žena ga je ostavila i pobegla sa mužem njegove sestre, a ceo plan su, prema njegovim rečima, skovali preko Fejsbuka. Izdaja je bila dvostruka – bračna i porodična.

„Ja u kuću, kuća prazna. Šok, rane, stres. Ne znam kako živim i odakle mi snaga, ali Alah mi daje neku snagu“, priča Ermin, pokušavajući da rečima objasni trenutak kada mu se život prelomio.

Ermin navodi da je supruga uzela dečiji dodatak, u iznosu od 250 do 300 konvertibilnih maraka, i tim novcem platila taksi kojim je otišla. Prethodno ga je slagala da ide kod majke jer je navodno bolesna.

“Znači, slagala me da joj je majka bolesna. Nema više ona sa mnom nikakav kontakt… Išao sam i u socijalno i u policiju, oni su mi preporučili sud, sud me poslao advokatu, otišao sam do advokata, kako bih rešio to oko razvoda”, objanjašava Ermin.

„Odmah sam tu noć obavestio policiju da je samovoljno otišla, bez gonjenja, bez tuče, bez ikakvih problema“, objašnjava. Obratio se i centru za socijalni rad, ali su ga uputili na sud, a sud dalje advokatu. Tako je započeo dug i iscrpljujući postupak oko razvoda, dok druga strana i dalje ćuti – supruga se nikada nije javno oglasila.

Briga o osmogodišnjem sinu sada je u potpunosti pala na Ermina. Zbog deteta i svakodnevnih obaveza, morao je da napusti posao, jer nema kome da ga poveri. To je dodatno otežalo njegov ionako skroman život.

„Ne mogu zbog deteta nigde ni da radim. Treba i vatru ložiti, treba i mašinu paliti, i ovo i ono. Duša me moja boli“, priznaje tiho. Ipak, ne žali se – samo konstatuje realnost u kojoj se našao.

U najtežim trenucima često se priseća reči svog oca, koje danas nose posebno značenje:
„Ermine, sine, dobar si dušom, dobar si srčano. Čuvaj se, dete, da ti se opanak ne pocepa. Ako ti se opanak pocepa, naj*bo si u životu.“

„Meni se to desilo“, kaže Ermin bez gorčine, više kao čovek koji je prihvatio da dobrota često ide ruku pod ruku sa patnjom.

I pored svega – invaliditeta, raspada braka, izdaje i samoće – Ermin ne gubi veru. Kaže da samo Bog zna kako se snalazi, ali da mora da veruje da će doći bolji dani. Nada se da će jednog dana pronaći srodnu dušu, ženu koja će ga voleti i koju će on voleti, bez laži i skrivenih planova.

„Napatiću se dok ne nađem srodnu ženu. Ako ima gde kakva slobodna, tu sam. Prihvatiću je, živećemo. Teška je situacija, ali nije se ovo samo meni desilo“, poručuje.

Erminova ispovest jako je ganula javnost. Ispod snimaka i tekstova o njemu nižu se poruke podrške i divljenja. Jedan komentar posebno se izdvojio:

„Kako je meni ovaj čovjek divan… Toliko je inspirativan, da bi svakome trebalo biti uzor jednoga muža i oca, koji se jednom rukom bori da stvori nesto svojoj familiji. Ermine, želim ti svako dobro – poručila mu je jedna žena..“

Stil / Dijana Hodžić