„Moj muž i ja smo zajedno osam godina, a pet od njih smo se borili da dobijemo dete. To mi nije previše smetalo jer nisam bila naročito željna da postanem majka, znajući koliko vremena, novca i truda je potrebno za odgajanje deteta.
Za mene je imati dete značilo da stavim sopstveni život i karijeru na pauzu. Zato sam bila u redu s tim da, ako se ne desi, to za mene neće biti smak sveta. Ali mom mužu je to bilo jako teško.“
Izdaja njenog muža bila je potpuno iznenađenje za Saru, jer je on godinama želeo decu.
„Često je pričao o tome koliko želi decu, kako će brinuti o bebi, ustajati noću, ići u šetnje i hraniti je. Njegovo obećanje da ćemo ravnopravno deliti odgovornost oko deteta bilo je ono što me je teralo da pokušavam iznova i iznova, čak i posle neuspelih trudnoća.
A onda se dogodilo pravo čudo — dobili smo naše prvo dete. Ali rođenje našeg sina postalo je pravi izazov za naš brak…“
Međutim, nakon što se beba rodila, Džejms nije ispunio svoja obećanja.
„Posle godina pokušavanja, nedavno smo konačno dobili našu prvu bebu. Otkad se naš sin rodio, bila sam preplavljena radošću. Dani su mi se vrteli oko brige o njemu — hranjenja, presvlačenja pelena i pokušaja da kuću držim u redu. San je postao retka privilegija, ali svaki trenutak sa našim sinom ispunjavao me je zahvalnošću.
Međutim, osećala sam da se moj muž teško prilagođava. Neprospavane noći, neprestano plakanje i nove obaveze su ga pritiskale. Delovao je udaljeno, gotovo kao duh u našem domu. Stalno je nalazio izgovore da mi ne pomaže oko bebe, mislima je bio negde drugde, boreći se sa izazovima očinstva.“
Jedne od tih neprospavanih noći, Džejms je odlučio da ode kod prijatelja, ostavljajući suprugu samu sa bebom.
„Prvi dani su bili teški, beba je neprestano plakala. Jednog dana, potpuno iscrpljena od neprospavanih noći, videla sam muža kako pakuje kofere. Rekao je: ‘Treba mi pauza od ovog haosa. Idem kod Džejka na nekoliko nedelja. Kad se vratim, bolje ti je da si ovo sredila.’ Videla sam umor u njegovim očima, ali sam i sama bila previše iscrpljena da bih mu pružila utehu. Umesto toga, u neverici sam gledala kako pakuje torbu i izlazi iz kuće da bi otišao kod kolege s posla.“
„Osećala sam se potpuno napušteno i strašno usamljeno. Bila sam nova majka, koja se bori sa neprospavanim noćima i stalnom brigom o bebi, dok je Džejms tražio utočište negde drugde. Plakala sam satima, držeći sina u naručju, osećajući težinu celog sveta na svojim plećima. Posle svih njegovih obećanja da će me podržati, nisam mogla da verujem da nas je ostavio u tako presudnom trenutku. Ali usred suza i frustracije, shvatila sam nešto: morala sam da pokažem Džejmsu šta zaista znači biti porodica.“
Sara je preuzela svu odgovornost i odlučna je da muža nauči lekciji.
„Naredne nedelje sam sve radila sama — smirivala bebu tokom neprospavanih noći, uspostavljala raspored hranjenja, vodila računa o kući i pokušavala da uklopim posao kad god sam mogla. Bilo je iscrpljujuće, ali sa svakim danom osećala sam da postajem jača. Nisam samo preživljavala; postajala sam nešto više. Shvatila sam da mi Džejms nije potreban onako kako sam nekad mislila. Nije mi bio potreban neko ko će doći i ‘popraviti’ stvari, jer sam, uprkos umoru, uspevala sama.“
„Kad god bi me Džejms zvao da proveri kako smo, njegov glas je svaki put zvučao sve udaljenije, kao da se već odvojio od života koji smo nekada delili. Pitao bi za našeg sina, kako je, ali me nijednom nije pitao kako se ja nosim sa svime. Tada me je pogodilo — možda on nikada nije bio spreman za odgovornosti koje je obećao. Možda nikada i neće biti.“
Džejms se vratio kući i zatekao sve isto kao pre, ali se ipak sve promenilo.
Sara opisuje njegov povratak posle skoro tri nedelje odsustva:
„‘Vratio sam se’, rekao je, spuštajući torbe, kao da se ništa nije desilo. Stajala sam tamo, držeći našu bebu koja je upravo zaspala u mom naručju. Nije bilo dramatične svađe, nije bilo vike. Samo sam ga pogledala i rekla: ‘Ostavio si me onda kada mi je bilo najpotrebnije.’ Pokušao je da objasni koliko je bio preopterećen, kako mu je samo trebao prostor, ali su njegove reči zvučale prazno, kao izgovori. Više nisam bila ista žena koja ga je čekala da je spase.“
„Tiho, ali odlučno, rekla sam mu da sam tokom njegovog odsustva shvatila nešto: neću čekati da postane partner kakvim se obećavao. Sve sam sama nosila i znala sam da mogu tako i da nastavim ako bude potrebno. Volela sam ga, ali nisam bila spremna da sama nosim sav teret ove porodice dok on beži čim postane teško.“
Sara je donela odluku da se na neko vreme razdvoji od muža, ali se suočila sa osudom njegove i svoje porodice, kao i prijatelja.
Sara završava svoje pismo:
„Džejms je očigledno bio zatečen mojom reakcijom na njegov povratak. Znam da je on bio taj koji je najviše želeo ovo dete i obećavao da će biti posvećen, uključen otac. Ali kada je došao trenutak, postalo je bolno jasno da je potpuno nespreman. Zato sam donela tešku odluku da se na neko vreme udaljim. Obećao je da će se promeniti i više uključiti u porodični život, ali za mene je već bilo kasno.“
„Svi — moji roditelji, njegovi roditelji, čak i naši najbliži prijatelji — bili su šokirani mojom odlukom. Nagovarali su me da mu dam još vremena, da shvatim da je prilagođavanje očinstvu proces. Ali zašto ja nisam dobila tu istu toleranciju? Zašto se od mene očekivalo da se odmah prilagodim majčinstvu, bez prava na oklevanje ili grešku? Tada sam shvatila da mi ne treba još jedno dete u obliku odraslog muškarca.“
„Da li mislite da sam uradila pravu stvar ili bi trebalo da mu dam drugu šansu?“
izvor: brightside.me
