Bio je moja najveća ljubav. Njegovo ime je bilo Luka, a moje Ana. Upoznali smo se tokom poslednje godine studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On je studirao književnost, ja medicinu.
Slučnu priču je imao par koji je rat rastavio pa se posle 30 godina sreli.
Na prvi pogled činilo se da nemamo ništa zajedničko — on je satima sedeo u biblioteci, zaronjen u romane i poeziju, dok sam ja trčala sa jedne prakse na drugu, pokušavajući da savladam anatomiju, dijagnoze i hirurške protokole. Ali postoji nešto što ne može da se objasni logikom, nešto što povezuje dve duše.
Njegov smeh je bio poput melodije, a ja sam se u njemu pronalazila kao u stihu koji nikad nisam pročitala. Foto: Shutterstock
Za vreme studija, provodili smo sate zajedno. On je čitao svoje eseje naglas dok sam ja zapisivala beleške, a onda bismo se satima šetali Kalemegdanom, pričali o knjigama, umetnosti, budućnosti… i o životu. Njegova strast prema pisanju i moja posvećenost medicini činili su nas nespojivim na papiru, ali savršenim u srcu.
Nakon diplomiranja, dobila sam priliku za specijalizaciju u inostranstvu, u jednoj od prestižnih klinika u Cirihu. Luka me je ohrabrivao da odem, govorio mi je da su moje sposobnosti vanredne i da ne smem da propustim priliku.
Rastali smo se sa obećanjem da ćemo ostati u kontaktu, ali život je bio neumoljiv. Foto: Shutterstock
Tih prvih godina u Cirihu bila sam potpuno posvećena svojoj karijeri. Specijalizacija iz interne medicine bila je zahtevna: radila sam po 14 sati dnevno, učila, učestvovala u istraživanjima i pripremala se za prve samostalne operacije i kliničke studije. Luka je ostao u Beogradu i počeo da radi kao urednik u maloj izdavačkoj kući. Njegovi romani su polako dobijali pažnju kritike, ali priznanje je dolazilo sporo. Ponekad bismo razmenili po nekoliko reči preko mejla ili telefona, ali s godinama je i to postalo ređe.
Dok sam ja gradila ime u medicini, on je izrastao u pisca čiji su tekstovi obasjavali lokalne književne časopise. Ljudi su ga počeli prepoznavati na književnim večerima, dok sam ja na medicinskim kongresima predstavljala svoje istraživanje o retkim autoimunim bolestima. Bili smo uspešni, ali život bez drugog dela srca bio je prazan.
Prošlo je trideset godina. Ja sam sada bila cenjena doktorica, sa stotinama operacija iza sebe i brojnim stručnim nagradama. On je postao poznati pisac, njegova dela prevođena na nekoliko jezika, ali istina je da nijedna pohvala nije mogla da popuni prazninu koju sam osećala zbog njegovog odsustva.
Iako uspešna u karijeri, niko nije uspeo da mi popuni emotivnu prazninu Foto: Shutterstock
Jednog letnjeg dana odlučila sam da prošetam Skadarlijom, boemskom četvrti koja je za nas uvek bila posebno mesto. Dok sam prolazila kroz kaldrmu, zaustavila me je muzika. Ulični svirač je svirao klasičnu melodiju, ali bila je u njegovom stilu, prepoznatljiva… srce mi je poskočilo. Prišla sam bliže i tada sam ga ugledala.
Bio je Luka, ali ne onaj mladi student iz Beograda. Trideset godina su ostavile tragove: malo sijedih u kosi, bore oko očiju, tetovažu na podlaktici sa dijalozima iz romana koje smo nekada zajedno čitali i prepisivali. To je bila njegova zaštitna oznaka, jedinstveni znak koji sam odmah prepoznala.
Foto: Profimedia
Nismo govorili ništa u prvih nekoliko trenutaka. Samo smo se gledali, a sve reči, sve godine i uspomene, bile su tu, u njegovim očima. “Ana…” rekao je tiho, kao da je izgovarao molitvu. Nisam mogla da se pomerim, nisam mogla da udahnem, osim da se setim svih zajedničkih trenutaka: šetnji Kalemegdanom, kasnih noćnih razgovora, njegovog smeha i mog straha da ću ga izgubiti.
Sedeli smo na klupi, pričali o svemu — o karijerama, putovanjima, ljubavima koje smo imali, ali niko nije mogao da zameni ono što smo imali zajedno. Njegova narukvica, njegova tetovaža, njegova prisutnost… sve to me je podsetilo da prava ljubav nikad ne umire, ona samo čeka pravi trenutak da se vrati.
Posle toliko godina, shvatila sam da su naše karijere, razdvojenost i životne borbe bile samo deo putovanja koje nas je opet spojilo. Dok je sunce zalazilo nad Skadarlijom, zagrlili smo se. Tih trideset godina tuge, usamljenosti i uspomena, u tom trenutku nestalo je u jednoj suzi. I znala sam — ovo je nije mesto gde ljubav dobija svoj drugi početak, ipak smo se formirali u drugačije ljude, ali je priča filmska, i prijateljstvo će se sigurno negovati.
