Da razjasnimo na početku, ne želim da kažem da je svako ko ima emotivno nedostupne partnere po difoltu emotivno nedostupan, hoću da kažem da je to tako u mom slučaju i da vrlo verovatno nisam jedina.
Imala sam veze u prvoj polovini dvadesetih koje su išle ka ozbiljnim vezama, ali sam uvek osećala da fali ono nešto i dugo nisam bila svesna šta tačno. I bilo je potrebno mnogo seansi psihoterapije, rada na sebi i emotivnog otvaranja da saznam šta.
A suština je da ni sa jednim partnerom nisam imala onu istinsku bliskost, da nekome otkriješ dušu, da te vidi u najranjivijem stanju, kao i ti njega, i da te toga nije sramota. Zato sam imala veze koje su nekako bile hladne, a ja sam bila ubeđena da je to ljubav, da sam zaljubljena, da ih volim.
Nisam bila svesna da ih sama držim na distanci, ali sam i te kako osetila da oni to rade. Prosto sam osetila njihovu granicu preko koje neće da idu dalje u vezi i tu negde je obično bio početak kraja. Onda sam primetila da su moje veze bile po nekom šablonu, iako sam mislila da su ti momci bili sasvim drugačiji – svi odreda su bili emotivno nedostupni, svako na svoj način. I nisu ni znali kako da budu bliski, a nisam ni ja.
Nije ovde poenta da ih krivim, svako živi sa svojim traumama i postoji razlog zašto je neko emotivno nedostupan. Neko možda nije preboleo bivšu ljubav, neko se užasno plaši da bude povređen, nekome nije trenutni prioritet da se nekome emotivno daje… A u idealnom scenariju, te osobe ne bi ni stupale u ozbiljnije veze. Najgore od svega je što ni oni sami nisu toliko osvešćeni da mogu to kod sebe da primete.
Niste krivi ako ste emotivno nedostupni, ali čim to shvatite – potrebno je da to kažete onima sa kojima stupate u romantične odnose, a možda je bolje i da se distancirate od ljubavnih odnosa dok se ne zalečite. Kada je barem jedna osoba u vezi emotivno nedostupna, onda su male šanse da se to dobro završi i izvesno je da će neko biti povređen. Ako ne želite ozbiljnu vezu, onda to treba i da kažete, isto kao što treba da kažete da želite ozbiljnu vezu – jer ovakve stvari treba da se razjasne odmah na početku, pre nego što dođe do vezivanja.
A ako, kao i ja, primećujete da su vaši partneri prema šablonu, da vam ne pružaju ono što vam je potrebno i da uvek osetite da nedostaje ono nešto, razmislite koje se stvari ponavljaju u svim vašim vezama, zašto se ponavljaju, kakve osećaje imate. Naši načini biranja partnera su često na nesvesnom nivou, oformljeni prema onome što smo imali prilike da vidimo u prodici, jer porodica je okolina gde se prvi put susrećemo sa ljubavlju i gde formiramo svoje ideje o njoj.
Razmislite kakva je vaša ideja o ljubavi i bliskosti, kao i zašto je vaša ideja baš takva, šta je uticalo na to, da li bi mogla da bude drugačija. Znam, zvuči kao previše razmišljanja, naročito ako se vodite time da je ljubav nešto instinktivno i da tek tako dolazi.
Ako nastavite tako da razmišljete, kroz život će vas voditi ono nesvesno, ono dečje u vama, vaše traume i nezalečene rane, pa ćete večito imati šablone i pitati se zašto je to tako. Ono što je meni pomoglo da osvestim sebe, pored psihoterapije, jeste knjiga Ericha Fromma Umeće ljubavi, koju od srca preporučujem.
Naslovna fotografija: instagram.com/kissesandmartini
Jovana Petković
