Blago aprilsko sunce, mamilo je da se što pre izađe napolje. Obećavalo je savršen dan. Uživala je u obilnom doručku serviranom u sobi, prelistavala novine i poluglasno komentarisala tekstove sa temama koje je odlično poznavala. Čekao je naporan raspored sa bezbroj davno zakazanih sastanaka i trudila se da ignoriše prelepo vreme. Suze koje je isplakala prethodne noći, doživljavala je jutros kao pročišćenje i sada se osećala sasvim mirno i staloženo.
Začula je kucanje na vratima. Bio je to momak iz hotelske cvećare. Imao je “poklon za gospođicu Kejt Maršal”. Pomislila je kako ne liči na Brajana da joj šalje cveče. Međutim, kada je ugledala purpurnu ružu, dah joj se presekao i kao da se ćela soba okrenula. Drhtavim rukama je preuzela pošiljku i korakom mesečara se vratila za sto.
Odložila je poklon ispred sebe gledajući u neverici. Purpurna ruža je ležala na svilenoj hartiji uzane, luksuzne kutije sa providnim poklopcem. Uz nju se nalazilo i pisamce. Pokušavala je da smiri lupanje srca, ali joj nije uspevalo.
Znala je, dobro, ko je poslao cvet!
Nije morala da pročita poruku. Samo joj je Džefri poklanjao purpurnu ružu.
Iznenada je trgao zvuk telefona.
Boja srca
