Ne brini, kad je pre osam godina zaključio da može bez mene, zašto bi sad odjednom osetio novu potrebu. Verovatno se već sasvim privikao na drugačiju vrstu žena, onih zbog kakvih me je i napustio. – Džindžer svati da ovo govori sa dosta gorčine. Uostalom vidimo se u subotu, završila je razgovor.
Nepomično se zagledala u jele na brežuljku. Ipak je neka strepnja narastala u njoj. Možda je Val i u pravu. Nije joj išlo u glavu zbog čega je ipak odlučio da se vrati u Sietl, sigurno ne zbog nje. Ipak, pomisao da će živeti u blizini ispunjavala ju je nespokojstvom.
Trgla se, pogledala na časovnik i pohitala iz kuće. Gospođa Pul, njena stanodavka zahvala je baštu. Izmenjale su osmehe…
Džindžer joj mahnu rukom. Sa kapije se još jednom osvrnu. Obuhvati pogledom ljupku, žuto obojenu kuću, koja je bila njen dom već šest godina. Posle koledža, Džindžer je pozajmila novac od roditelja, vlasnika antikvarnice u Kupvilu, da otvori svoj dućan za sitnice potrebne u domaćinstvu. Nabavljala je robu uvezenu iz raznih krajeva sveta. Nastanila se u Lengliju iz više razloga. Jedan od njih bio je njegov položaj. Smešten na južnoj polovini ostrva, nalazio se bliže Klintonu, pristaništu brodova sa kopna, i na taj način dostupniji posetiocima iz Sietla. Osim toga, Lengli se mnogo brže modernizovao nego njen rodni Kupvil.
Ali odluka da se odseli iz Kupvila proizišla je ponajviše iz potrebe da pobegne od ogovaranja i sažaljivih pogleda suseda, kao i od večitih žalopojki njene majke, koja je po prirodi bila sklona histeriji i pesimizmu.
Pre nekih osam godina, tiha i skromna Džindžer Koven postala je glavni i nezaobilazni predmet ogovaranja u Kupvilu. Nije više mogla da opstane u gradu gde su svi znali za njeno poniženje. Nije mogla da izađe na ulicu a da je ne presretne nekog od suseda ili rođaka, strašno zainteresovanih za njen slučaj, neumornih u izražavanju simpatija prema njoj i zaprepašćenosti Devinovim nedoličnim postupkom.
