Kada je Dušica odlučila da poseti nudističku plažu na Adi Ciganliji, želela je da testira granice svoje slobode i nesputanosti. Nije, međutim, ni sanjala da će je tamo sačekati jedno od najneprijatnijih iskustava u životu – neočekivan susret sa rođenim ujakom i ujnom, i to u najneprikladnijem mogućem trenutku. Njena ispovest otkriva koliko neprijatnost može biti golema – bukvalno i metaforički.
Iskreno, ovo je priča koju ću zauvek pamtiti – ali bih najradije da mogu da je zaboravim. Nisam ni slutila da jedno popodne na Adi Ciganliji može da mi promeni pogled na svet, ali ne na način na koji sam to zamišljala.
Foto: Profimedia
Zovem se Dušica, imam 28 godina i smatram se prilično liberalnom i otvorenom osobom. Radim kao grafički dizajner, družim se sa zanimljivim ljudima, volim da putujem, probam novo, izlazim iz zone komfora. I tako, jedno subotnje popodne, odlučila sam da odem na nudističku plažu na Adi. Nikad nisam bila. Bila sam radoznala – pomalo nervozna, ali više uzbuđena. Htela sam da testiram granice svojih kompleksa i nesigurnosti.
Obukla sam običan kupaći, ali sam spakovala peškir, kremu, knjigu i lagano se uputila tamo. Plaža kao plaža – malo izolovanija, ali nije izgledala strašno. Ljudi svuda, mahom stariji, opušteni, razgovaraju, sunčaju se… bez ičega. Posle deset minuta sedenja, odlučila sam i ja – “ajde, što da ne, niko me ne zna”. Skinem se, legnem na stomak, otvorim knjigu i pokušavam da delujem prirodno, iako mi je srce tuklo kao ludo.
I taman kad sam počela da se opuštam, čujem poznat glas iza sebe.
Foto: Profimedia
– “A, pa Dušice?!”
Okrenem se, nasmejem se automatski… i sledim se. Ujak Zoran i ujna Mira. Oboje – goli. Nasmejani. Razdragani. I srećni što me vide.
Ujak me zagrli, kao da smo se sreli u redu za burek. Ujna me poljubi u obraz, kao da nije gola do gole kosti. Ja stojim kao kip. Sve mi prolazi kroz glavu – moje detinjstvo kod njih na selu, Uskrs kad smo farbali jaja, slava kad je ujna pravila sarmu… a sada oboje – sve na izvol’te.
“Nismo znali da i ti dolaziš ovde! Svaka čast, bravo, sloboda tela je važna!”, reče ujna dok se proteže u punoj pozi joge.
U tom trenutku, meni se telo ukočilo. Nije me bilo sramota što sam gola pred strancima – nego što sam gola pred ljudima koji su mi menjali pelene kad sam bila beba. I to ne samo da sam ih videla – već su i oni videli mene. I komentarišu. Komentarišu!
Samo sam promucala da sam došla “prvi put, čisto da vidim kako izgleda” i počela da se oblačim najbrže što sam mogla. Peškir mi je ispadao, kupaći se zamrsi, pesak upada svuda… a oni i dalje ćaskaju kao da se ništa neobično ne dešava.
Pobegla sam. I nikad više nisam kročila tamo. Tih deset minuta je trajalo kao večnost.
Sad se smejem tome (ili se bar pravim da mogu), ali mi i dalje nije jasno: ko je više stradao – ja ili oni? Ili možda – mi smo samo žrtve jedne slučajnosti koju niko nije tražio.
