Evo zašto pravedni ljudi više pate od grešnika: Svetitelj otkrio iz kog razloga se dobre osobe suočavaju sa većim mukama i problemima od zlih

U duhovnom životu postoji jedna stara i često bolna istina: oni koji se trude da žive ispravno, po Božjim zapovestima, često prolaze kroz veća iskušenja nego ljudi koji otvoreno greše. Ova pojava nije nova – o njoj govori Biblija, Sveto Predanje, kao i brojni duhovnici kroz vekove.

„Koga Gospod ljubi, onoga i bije, svakoga sina koga prima.“ (Jevrejima 12:6)
Pravednik pati ne zato što je odbačen, već upravo zato što je – Božji.

– Prava vera mora biti gonjena u ovome svetu. To je i sam Spasitelj jasno i javno rekao Svojim apostolima. Jeresi su obično bliže svetskom i demonskom duhu, zato deo sveta i demoni ne gone svoje. govorio je Sveti Naum Ohridski.

Sveti Naum ne govori o veri kao o ukrasu, već kao o plamenu koji gori uprkos vetru. Ako te vera nikada ne košta, možda nisi još zakoračio u njenu istinu. U njegovim rečima nema teorije, već iskustva: tamo gde istina zaboli, počinje put Hristu. I zato, kada se tvoja vera nađe na udaru, ne pitaj se “zašto”, već “kome pripadam”, jer upravo taj odgovor otkriva da si na pravoj strani krsta.

Prema učenju svetih otaca, pravednici stradaju iz tri glavna razloga:

Kada čovek krene putem vrline, on postaje smetnja sili koja želi razaranje, mrak, haos i slabost.
Sveti Antonije Veliki je govorio:
„Nijedan čovek koji se približava Bogu ne ostaje neiskušan.“

Iskušenja skidaju slojeve gordosti, sujete i samopravednosti.
Psalmista piše:
„Mnogo nevolja ima pravednik, ali ga iz svih izbavlja Gospod.“ (Psalam 34:19)

Gresi nas ne bole dok se sa njima slažemo. Istina zaboli tek kada joj priđemo.
Zato Sveti Naum kaže da pravednik ne treba da se pita „zašto“, već „kome pripadam“.

Učestaliji napadi na pravedne — objašnjenje Svetog Nauma Ohridskog

U jednoj od svojih pouka Sveti Naum kaže:

Drugim rečima — kada čovek živi u grehu, demoni ga ne diraju, jer im pripada.
Ali kad čovek napusti greh, oni gube vlast.
Zato se borba pojačava.

Sveti Isaak Sirin piše reči koje tačno opisuju ovaj fenomen:

„Što se više približavaš Bogu, to se veća borba podiže protiv tebe.“

To znači da borba nije znak da smo napušteni — nego znak da idemo u pravom smeru.

Zaključak: Bol je često znak Božjeg prisustva, a ne odsustva

Pravednici pate ne zato što Bog ćuti, već zato što se kroz njihovu borbu rađa svetlost, vera i duhovna snaga.
Iskušenja nisu kazna, nego potvrda da čovek pripada carstvu svetlosti.

Jer kako kaže apostol Pavle:

U pravoslavnoj misli, patnja pravednika nije paradoks bez smisla: ona je često znak duhovnog napretka i prilika za pročišćenje. Sveti Naum Ohridski, Sveti Isaak, Sv. Jovan Zlatousti i Sveti Pismo zajedno nas uče da iskušenja ne poriču Božju dobrotu — naprotiv, kroz njih Bog oblikuje, štiti i podiže dušu. Kad iskušenja budu jaka, ključ je u upornosti u molitvi, pokajanju, crkvenom životu i ljubavi prema bližnjem: tada ono što izgleda kao rušenje postaje put ka većoj notranjoj slobodi i svetosti.