Šok je bio toliko jak da je Galina ostala da stoji u mestu, bez mogućnosti da se pokrene. Noge su joj otkazale poslušnost, nije bila u stanju da načini nijedan korak. Srce joj je snažno tuklo. Lice joj je
prebledelo. Misli su krenule da se množe i da preplidu jedna drugu, uvodedi je u stanje konfuzije.
Užas ju je potpuno preplavio. A onda, onda joj je palo na pamet da halucinira, da joj se Morel samo priviđao, što joj je obezbedilo trenutak varljivog olakšanja.
Možda je ovo samo refleksija mojih strahova, pomislila je Galina, pitajudi se da li se u stvarnosti zaista odigravalo ono čega se najviše pribojavala. Možda moja namučena svest pokušava da mi pokaže kako
bi izgledalo kada bi se dogodilo ono od čega najviše strahujem.
Stezanje u grudima, zbog čega je sve teže disala, stavljalo joj je do znanja da pred sobom nije imala nikakvu fiktivnu sliku, ved stvarnu.
Morel Karon, najomraženija osoba iz njenog života, je zaista stajao na svega nekoliko metara od nje. Pronašao ju je, eto, tu na drugom kraju zemlje, tamo gde je pobegla do njega.
Kako ju je pronašao, to je bilo manje važno. Nekako je uspeo u tome, iako se ona krila, iako je učinila sve da sakrije tragove svoje mučne prošlosti.
S obzirom na to da je Morel, sededi za pultom uličnog kioska, nije primedivao, Galina je uviđala da je imala šansu da pobegne. Mogla je da uđe u prvu prodavnicu, ili da jednostavno skrene u sporednu ulicu.
Mogla je da mu umakne.
Ali, bila je isuviše svesna do kakvih posledica bi je taj postupak doveo. Ako je pronašao nju, Morel Karon bi mogao da dođe pravo na vrata Matjea Peletjera da je traži. A to bi bilo najgore od svega.
Mnogo gore od toga da se sada suoči sa njim, i da prihvati činjenicu da ju je pronašao.
