Planiram svoje venčanje otkad znam za sebe. Uvek sam zamišljala nešto mirno i elegantno — tiha muzika, sveće, bez haosa. Tako da, kada je konačno došlo vreme da donesem odluke, odlučila sam da venčanje bude bez dece.
Nije bilo lako. Moja bratanica je autistična, i znala sam da će reći svojoj zaovi da ne dovede dete otvoriti Pandorinu kutiju. Ali, nakon meseci premišljanja, rekla sam joj to pažljivo — i ona je poludela. Nazvala me bezosećajnom i sebičnom, rekavši da koristim svoje venčanje da pošaljem poruku.
Na trenutak sam skoro popustila. Osećala sam se kao najgora tetka na svetu. Ali sam isto tako znala da je to bio jedini dan koji imam pravo da zaštitim. Održala sam svoju odluku.
Ipak je došla. Bez dece. Samo ona, s kamenim izrazom lica, jedva da mi je progovorila. Mislila sam da samo pokušava da održi mir. Nisam ni slutila da je nešto smislila — da je došla s namerom da se osveti.
Proslava je bila u punom jeku — svi su se odlično zabavljali, sve dok ona nije ustala s čašom, uzela mikrofon i rekla:
“Želim da nazdravim svojoj snaji. Nadam se da zaista uživaš u svom velikom danu, sada kada moje dete nije ovde da ga pokvari.”
Cela sala je utihnula. Bila sam toliko potresena da sam otrčala i satima plakala u apartmanu za mladu, pokušavajući da se saberem.
Prošao je skoro mesec dana. Ljudi još uvek pričaju o njenom govoru. Ne o venčanju koje sam godinama zamišljala. Ne o cveću oko kog sam bila opsednuta još kao dete. Bila sam besna u početku, ali sada… osećaj krivice se stalno vraća.
Volim svoju bratanicu više od svega.
Ali kako da prebrodiš osećaj krivice kad ono što je za tebe ispravno povredi ljude koje voliš?
— Džesika
