Život Gojka Stojčevića, budućeg patrijarha Pavla, koji je preminuo na današnji dan pre 16 godina, preokrenuo je događaj koji se zbio u vreme Drugog svetskog rata. Patrijarh Pavle tada je bio veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u Domu za decu izbeglu iz Bosne.
Predvideli su mu svega oko tri meseca života
Jednog vrelog letnjeg dana 1944. potonji patrijarh Pavle izveo je decu na reku Drinu da se rashlade. Kako su deca, u svojoj neozbiljnosti, ponekad zalazila dublje u vodu, desilo se da je jedan dečak udario u dno korita reke, ostao bez daha i počeo da se davi.
Skočio je u ledenu Drinu i uspeo da mu spase život. Ali, taj herojski čin nije prošao bez posledica Foto: Shutterstock
Veroučitelj Gojko nije oklevao: skočio je u ledenu Drinu i uspeo da mu spase život. Ali, taj herojski čin nije prošao bez posledica. Ubrzo nakon tog podviga, veroučitelj Gojko je dobio visoku temperaturu i ozbiljnu upalu pluća. Lekari su utvrdili da je dobio tuberkulozu, tada poznatu i kao “je(k)tika” i “sušica”. Dijagnoza nije bila nimao optimistična, predvideli su mu svega oko tri meseca života.
Verovao je da mu se bliži kraj
U jeku bolesti, veroučitelj Gojko otišao je u manastir Vujan, na planini Vujan između Čačka i Gornjeg Milanovca. Verovao je da mu se bliži kraj i osetio potrebu da poslednje ovozemaljske dane provede u manastiru, daleko od svih. Monasi su ga primili, ali su ga zbog straha od zaraze držali izolovanim; rečeno mu je da ne ulazi sa njima u crkvu tokom liturgije, da ne jede za zajedničkim stolom i da ne kontaktira monaštvo, kako ne bi preneo tuberkulozu.
Dok je patrijarh Pavle šetao ulicom, sveštenik ga ugledao i ponudio mu da ga odveze u mercedesu: Kad je saznao da je njegov, uradio nešto što on nije ni slutio
Kao izraz svoje zahvalnosti Bogu i manastiru Vujan, kao i planinskim stazama kojima je lagano hodao tokom oporavka, veroučitelj Gojko izrezbario je mali drveni krst Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević / Tanja Kragujević
Taj mirni manastirski život, kako se veruje, postao je spas veroučitelja Gojka, ne samo telesni, nego i duhovni. Dok su drugi monasi služili, on bi čekao da liturgija završi, pa tek onda ulazio u crkvu, klečao pored moštiju poznatog vujanskog svetitelja i molio se satima, često kroz suze. Postepeno, i iznenada po mnogima, njegova bolest je počela da se povlači. Verovali su da je to čudo.
Kao izraz svoje zahvalnosti Bogu i manastiru Vujan, kao i planinskim stazama kojima je lagano hodao tokom oporavka, veroučitelj Gojko izrezbario je mali drveni krst. Taj krst je imao posvetu: “Povodom iscelenja svoga, manastiru Vujnu, rab Božji Gojko”. Krst je pažljivo sačuvan i danas se čuva u riznici manastira Vujan, kao važna relikvija koja se iznosi pred vernike samo o velikim praznicima.
Ja sam sedeo u prvoj klupi. Sa desne mi je bio musliman, a s leve Hrvat, živeli smo kao braća” Ovako ih je život spojio
Patrijarh Pavle je pokazao na delu šta znači čovekoljublje. Foto: Profimedia
Kako je bolest bila ključna za njegov odlazak u manastir Vujan, tako je i period proveden u ovoj svetinji bio novi prelomni trenutak u njegovom životu. Boravak u Vujnu i iskustvo isceljenja koje je pripisao Božjem promišlju, podstakli su veroučitelja Gojka Stojčevića da razmisli o monaškom pozivu. Kasnije se, 1948. godine, zamonašio u manastiru Blagoveštenje koji se nalazi nedaleko od Vujna, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Tu je uzeo monaško ime Pavle, po apostolu Pavlu.
Rizikujući sopstveni život da bi spasio dečaka, tada veroučitelj, a kasnije poglavar Srpske pravoslavne crkve pokazao je na delu šta znači čovekoljublje.
Stil/Žena
