Momenat u kome igra počinje da se menja je onaj isti u kome shvataš da si nekoga prestala da poštuješ. A to je onaj isti trenutak u kome otkrivaš da više nemaš snage i kapaciteta da nekome daješ još jednu šansu, da ga stalno i istrajno razumeš i prihvataš i zauzvrat dobijaš jedino još toksičnog materijala za obradu (prihvatanje i razumevanje). U magli pomešanih osećanja koja te preplavljuju, umesto poštovanja (koje se razbilo kao kristalna čaša – u prah), pojavljuje se prezir, pomešan sa sažaljenjem.
Kao da stojiš na vrhu brda, koji se izdiže iz magle i posmatraš osobu koja ti je (do juče) bila bliska i poznata, kojoj si se divila i obožavala je, verovala joj i podržavala je u njenim nastojanjima da dođe do sebe i vidiš samo izgubljenu dušu, kako baulja po magli, zaglavljena u sopstvenim obrascima, lažima, slabostima, aroganciji. Ta osoba tebe ne vidi. Nema perspektivu i ne vidi jasno ništa i nikog. Pre svega, ne vidi sebe, pa i ne shvata svoj učinak u širenju tvoje perspektive. Ona oseća da te gubi, da si se distancirala, da više nema tvoju punu pažnju i da nisi na raspolaganju.
Osećaš gorčinu otrežnjenja. Smeješ se svojoj naivnosti i očekivanjima i veri u ono najbolje u nekome, entuzijazmu sa kojim si negovala taj odnos i razočaranjima koja si pretrpela. Verovala si u nečiji potencijal i onda je ta vera nestala, iskopnela, isparila. Ostala si sama, na vrhu brda iznad magle, sa jasnom perspektivom i gorčinom u srcu, koja bode kao nož.
