Njena priča je nesvakidašnja, ona je oličenje dobrote i kroz njenu priču učimo kako da se međusobno poštujemo i uvažavamo bez obzira na razlike
U mestu Visoko, blizu Sarajeva, živi jedna baka, muslimanka, koja ima neverovatno životno iskustvo. Ranije smo pisali o toplom i prijateljskom odnosu između muslimana i Srba koji žive u Bosni, pisali smo o muslimanki koja se udala za Srbina, pa sada slavi i Bajram i Božić, zatim o Srbinu koji je svojevoljno prešao u Islam i postao musliman…
Sada vam prenosimo toplu priču, o nani koja je četiri godine živela u inostranstvu, tačnije u austriji. Spletom okolnosti ona je tada živela u kući popa, hrišćanina, ali je niko nije sprečavao da sprovodi svoje verske muslimanske običaje.
Nana je rodom iz Rogatice, kažu da su, kad su se preselili odatle, kupili kuću u u Visokom, naselje Dobrinje.
Četiri godine je živela u Austriji, kaže da nije mogla da se navikne, pa se ponovo vratila u Bosnu, ako je znala da će joj život tamo biti kvalitetniji.
“Živela sam tamo u popovoj kući. Nije mi niko moju nošnju branio, ni maramu ni muslimansku haljinu. Četiri godine sam u popovoj kući živela.”
Kaže da joj je u prelepom sećanju ostao život u popovoj kući i njegovo ophođenje prema njoj.
“Rekao mi je pop: Majko ti svoje običaje provodi, a ja ću svoje. Kad sam klanjala on mi kaže, pametno majko, ti svoje, a i ja ću svoje. Poštovao je moju veru i ja sam njegovu. Niko se nikome nije mešao u običaje, čak sam sa njegove strane imala podršku. Ni u jednom momentu se nisam osećala ugroženo ili diskriminisano.”
Imali su zajedničko druženje, pazili su se i bili naklonjeni jedni ka drugima. To je nanu posebno ispunjavalo. Što se života u popovoj kući tiče ništa joj nije falilo, jedino što joj falilo jeste njena rodna gruda, prijatelji i Bosna i Hercegovina na koju je ona navikla.
“Kad dođe pop s litorgije kaže mom mužu: Dedo, napravi nam kafu, nena klanja, a da mi sednemo i da se ispričamo.”
Ovo je priča o poštovanju druge vere, o poštovanju razlika u svakom smislu. Ova priča je podsetnik da treba svoje da se voli, tuđe poštuje, tek tad možemo da kažemo da smo na dobrom putu. Bez obzira kojem Bogu se molimo.
