Kako je na terasi uz kafu nastala pesma „Dečko, ‘ajde oladi“: Neša Leptir je imao najbrži um na estradi, a zbog njegovih šala ljudi su bežali u toalet

Nenad Radulović, poznatiji kao Neša Leptir, bio je mnogo više od pevača i frontmena grupe „Poslednja igra leptira“. Bio je čovek nesvakidašnjeg duha, brzog uma i neiscrpne energije, koji je umeo da običnu situaciju pretvori u komediju za pamćenje. Njegov talenat za humor, improvizaciju i muziku ostavio je dubok trag na domaćoj sceni, a brojne anegdote o njemu i danas se prepričavaju.

Voja Nedeljković i Nenad Radulović poznavali su se još iz detinjstva, zahvaljujući svojim roditeljima, koji su jedno vreme radili u opštini Novi Beograd. Ipak, tada se nisu družili, već su se njihovi putevi ukrstili tek kasnije, kada je Neša već počeo da gradi muzičku karijeru.

Njihovo poznanstvo postalo je prisnije zahvaljujući Vojinom kumu Guli, koji je služio vojni rok u Pirotu, gde je među vojnicima zatekao i članove grupe „Poslednja igra leptira“.

Kako je Nedeljković ispričao, njegov kum bio je u neobičnoj situaciji: godinama je slušao muziku grupe i gledao Nešu na televiziji, a onda se odjednom našao u ulozi vojnog starešine čoveku kojeg je do tada poznavao kao javnu ličnost.

„Ne mogu da zamislim – slušao sam godinama, gledao Nešu na televiziji, ‘Indeksovo pozorište’, i on sad stoji ispred mene mirno. I ja komandujem, a glupo mi je, hoću da umrem od smeha, jer cela njegova fizionomija i sve to…“, prisetio se Voja reči svog kuma.

Posle vojske, poznanstvo je preraslo u još čvršću vezu. Gula je postao tonac i tehničar na nastupima grupe, pa su se Voja i Neša sve češće sretali. Upravo u tim druženjima do izražaja je dolazio Nešin neobičan smisao za humor, koji je, prema Nedeljkovićevim rečima, mogao da pretvori i najobičniji susret u događaj za pamćenje.

Jedna od najpoznatijih anegdota odnosi se na nastanak pesme „Dečko, ‘ajde oladi“, za koju je važnu ulogu imao Rajko Dujmić, kompozitor i tadašnji vođa grupe „Novi fosili“.

Voja se prisetio susreta na moru, kada je Dujmić došao do Neše dok su sedeli na terasi. U blizini je prolazio brod sa muzičkim programom, a razgovor dvojice muzičara ubrzo se pretvorio u spontano stvaranje pesme.

Neša je Rajku predložio da posluša jednu njegovu kompoziciju i pomogne mu da pronađe odgovarajući aranžman.

„Ej, Rajko, imam jednu pesmu, hajde vidi šta bismo mogli s njom da uradimo.“

Rajko ga je pozvao da počne, pa je Neša uzeo gitaru i zapevao:

„Otkopčaj dugme, vruć je dan, dečko, hajde oladi… A kad bi im’o prazan stan, nemoj bolje… dečko, hajde oladi…“

Dujmić ga je ubrzo prekinuo i predložio da pesmu započnu iznova. Umesto da nastave u istom ritmu, počeo je da udara brži tempo o sto, dajući kompoziciji energiju koja joj je nedostajala.

Upravo taj trenutak, kako je Voja prepričao, bio je presudan za konačni zvuk pesme. Rajko je odmah prepoznao njen potencijal i pomogao Neši da je oblikuje u prepoznatljiv hit.

Nešin talenat nije se završavao na muzici. Oni koji su ga poznavali pamtili su ga i po neverovatnoj sposobnosti da improvizuje, smišlja dosetke i satima zabavlja ljude bez unapred pripremljenog scenarija.

Voja Nedeljković smatrao je da je Neša bio jedan od onih ljudi čiji je um radio neverovatnom brzinom, zbog čega je druženje sa njim uvek bilo nepredvidivo.

„Pričaju svi za Minimaksa, ali Neši je zaista taj mozak radio 450.000 kilometara u minuti! Sa njim sam imao zaista najlepše, najluđe dobacivanje, prebacivanje, zezanje“, ispričao je voditelj.

Kao primer naveo je jedan rođendan na Novom Beogradu, na kojem je bilo dvadesetak ljudi. Neša je u jednom trenutku uzeo gitaru, stavio maramu na glavu i počeo da peva u ulozi Babe Višnje.

Ono što je u početku možda delovalo kao kratka improvizacija pretvorilo se u nastup koji je trajao čak sat i deset minuta. Neša je neprestano smišljao nove dosetke i nastavljao da zabavlja okupljene, sve dok pojedini nisu počeli da traže spas od smeha.

„To je trajalo sat i deset minuta! Ljudi su zaista trčali u WC, u stilu: ‘Ne mogu više, ućuti, molim te!’ E, to je bio Neša“, prisetio se Nedeljković.

Ova anegdota možda najbolje opisuje njegovu posebnost: humor mu nije bio samo dodatni talenat, već način na koji je komunicirao sa ljudima i stvarao atmosferu koju je bilo teško zaboraviti.

Neša je i u trenucima kada su se odnosi među republikama bivše Jugoslavije zaoštravali nastavljao da održava kontakt sa prijateljima kroz šalu. Voja se prisetio njegovog telefonskog razgovora sa Rajkom Dujmićem, koji je živeo u Zagrebu.

Neša ga je pozvao i započeo razgovor pitanjem o Sanji Doležal, pevačici grupe „Novi fosili“.

„Halo, Rajkec, gde si?“

„O, Neško moj, šta ima?“

„Je li, Rajkec, ko to kaže, ko to laže da će Sanja otići iz Fosila?“

Kada je Rajko odgovorio da to nije tačno, Neša je nastavio u istom duhovitom tonu:

„A što radi lijepa naša Sanjica?“

Dosetka je počivala na igri reči i prepoznatljivoj Nešinoj sposobnosti da i u ozbiljnim okolnostima pronađe prostor za humor. Takve šale bile su deo njegovog karaktera, ali i načina na koji je održavao prijateljstva uprkos vremenu i okolnostima.

Pred kraj osamdesetih godina, nakon brojnih nastupa i uspeha, u grupi „Poslednja igra leptira“ došlo je do zamora. Članovi su počeli da traže nove ideje i zvuk, a Neša je na kraju odlučio da napusti grupu i okrene se drugačijem projektu.

Kako je Nedeljković objasnio, Radulović je želeo da nastavi da stvara, pa je započeo rad na projektu „Slobodan Đorđević Piton“. Međutim, bolest mu nije dozvolila da ostvari sve što je planirao.

Nenad Radulović preminuo je 12. februara 1990. godine, sa samo 30 godina. Iza sebe je ostavio pesme koje su obeležile jednu epohu, nastupe koji se pamte i humor zbog kojeg je bio omiljen među prijateljima i publikom.

Njegov život bio je kratak, ali je iza njega ostao trag koji nije izbledeo. Priče koje je Voja Nedeljković podelio podsetile su na čoveka koji nije bio samo muzičar i zabavljač, već i neponovljiva ličnost, sposobna da obične trenutke pretvori u uspomene koje traju decenijama.

Stil /  Podkast “Ozbiljno neozbiljni