Bilo je već sedam sati uveče, napolju je bio uveliko mrak. Dalija pomisli kako se našla u neprijatnoj situaciji. Sama sa muškarcem u kući, daleko od svih. Ponovo je uzdahnula i obratila mu se tihim glasom.
– Ostanite i ne morate spavati na fotelji, imam jednu prostoriju više u kući, namestiću vam krevet…
Adam odahnu sa olakšanjem. Uzburkana osećanja u njemu ponovo nateraše njegovo srce da uzbuđeno zakuca. Gledajući je kako odlazi, seti se da mu se nije još ni predstavila.
– Gospođice, vaše ime…?
– Dalija, ja sam Dalija Hejni.
Nastavila je da korača prema sobi,
a Adam požele da ju je mnogo ranije sreo i da sada može da je odnese na rukama do te sobe i prepusti se nežnim milovanjima sa njom. Zatre-sao je glavom i polako ustao sa fotelje. Adame, reče samom sebi, smiri se momče, samo se smiri. Pomisao da još uvek nije našao svog kolegu Džeka, vratila ga je u stvarnost.
Džek Beris je bio dobar momak. Sposoban, uvek spreman za akciju i veoma pristao momak. Ni on, kao ni Adam nije bio oženjen. Obojica su imali mišljenje da u njihovom poslu nije dozvoljeno imati porodicu. Život im je bio toliko puta ugrožen, da bi bila šteta ostavljati porodicu nezbrinutu. Ovako je bilo mnogo bolje. Ali sada, Adam je odjednom poželeo da ima neko milo i lepo stvorenje pored sebe, sa nekoliko dece koja se veselo smeju i skakuću oko njih. I nesve-sno mu se pred očima opet ukazala slika Dalije Hejni. Kako je samo lepa i sposobna. A tek telo… Džek, u svemu ovome mije drago što si se izgubio u ovim divljim krajevima, jer da nisi, nikada je ne bih ni sreo. Njegov kolega je dobio važan zadatak da uhvati nepoznatu grupu špijuna ubačenih u zemlju, ali na taj način što je ušao u njihove redove. Sve je bilo u najboljem redu, dok nije prestao da se javlja na mobilni tri dana. Ova planina je bila jedno od skrivenih mesta špijunske organizacije i Džek je sa ponosom javio da je njegov posao pri kraju. S obzirom da se javljao bar dva, tri puta na dan, dva dana je bilo i previše. Pretpostavljeni Adama Galoveja, Gabrijel, naredio je da Adam smesta pođe i pronađe ga. Džek je bio upoznat sa svim detaljima o slučaju i njegov život je bio dragocen. Ako bi strani agenti saznali sve o akciji, to t>i bio kraj za njihove tajne agente i ugrozio bi ćelu organizaciju. Adam je morao ići sam, da ne izaziva sumnju, praviti se daje turista koji voli lov, ali je bio na stalnoj vezi sa helikopterima i snagama svoje službe. Dok se probijao po snežnoj planini, već je priželjkivao da neko i zapuca na njega, samo da nije više onako sam, ali sada više ne. Sada je odjednom poželeo da se dugo vremena niko ne pojavi. Želeo je Daliju samo za sebe…
– Možete preći u sobu za goste, krevet je spreman, gospodine Galovej!
Samo će biti tako prazan bez tebe, lepotice, pomislio je Adam, a samo se zahvalio naglas. Soba se sastojala od kreveta i malog stočića pored njega. Na podu je bio divno urađen tepih sa indijanskim vezom i Adam ga sa divljenjem pogleda.
– Kako lep rad, zar ih neko još pravi ovde?
– Ne znam, ovaj je pravila moja baka – reče mu ona mimo i Adam je pogleda sa zanimanjem. Po njenom tenu i očima, ne bi nikada rekao da ima indijanske krvi, ali imala je nešto u držanju i jednostavnom ponašanju. Iz nje je zračio neki mir i staloženost, mudrost. Zaključio je da mora da je to nasledila od svoje bake.
– Hvala vam, Dalija, još jednom i izvinite što sam vas doveo u neprijatnu situaciju. Nadam se da će sneg do sutra prestati da pada, pa ću moći bezbedno da nastavim put.
– Laku noć – reče mu ona samo i tiho se povuče u drugu prostoriju. Bio je oduševljen što se ne raspituje mnogo, čak je bila i previše diskretna za jednu damu. Legao je u udoban krevet i pokušao da zaspi. Ali pomisao daje pod istim krovom sa lepom ženom, nije mu davala mira. I baš kad je umalo zaspao, neko grebanje na vratima ga probudi iz sna. Ustao je i oprezno otvorio vrata. Na pragu je stajala prelepa sivo-bela mačka, a čim gaje ugledala, počela je da mu se umiljava oko nogu. Adam je uze u ruke i odnese ispod svog kreveta. Zaspao je čim je dodirnuo jastuk, a probudilo gaje tiho dozivanje.
– Već je prošlo osam, gospodine Galovej, hoćete li ustati…?
– Evo, idem – reče promuklo i ponovo oseti uzbude na sam zvuk tog umilnog glasa. Devojka nestade iza zatvorenih vrata, a on se zadovoljno protegnu na krevetu. Posle par vež-bi, bio je potpuno budan i na brzinu se obukao. Umio se u malom kupatilu na kraju hodnika i produžio u kuhinju, odakle se osećao primamljiv miris sveže jutarnje kafe.
– Dobro jutro, domaćice. Baš sam
se uspavao. Kako i ne bih, nisam odavno osetio blagodeti kreveta i či-ste posteljine!
