Bilo je glupo da ubeđuje majku kako joj ništa ne nedostaje, nego se samo nasmešila i krenula, ostavljajući majku da troši novac i pronalazi najlepše neverovatno jeftine i povoljne komade odeće.
Odlučila je da malo prošeta. Dan je bio predivan. Volela je sunce i toplotu.
Leto je bilo njeno omiljeno godišnje doba i nikada joj nije smetala vrelina i jara koja je po gradovima leti izluđivala ljude, jer su imali utisak da vrelina isijava iz asfalta i zgrada i otežava disanje. Njoj je i tada bilo mnogo lepše nego u jesen ili zimu. Nije podnosila hladnoću i padavine, a sneg je obično bacao u depresiju.
Dok je bila dete roditelji su forsirali zimski boravak na planini, ali Melisa nije volela skijanje i nikada taj sport nije uvrstila u omiljene.
Kada je odrasla i počela da putuje sa prijateljima samo je jednom prilikom sa drugaricama otišla na skijanje, ali se kući vratila nakon pet dana, smrznuta i neraspoložena. Tada je donela definitivnu odluku da takva vrsta odmora nije za nju i da svaku priliku koristi za odlazak u toplije krajeve.
Leti je obožavala da boravi napolju i stalno je govorila kako je sunce stvoreno samo zbog nje.
Kada se umorila od šetnje sela je u baštu jednog kafića da popije kafu. Gledala je prolaznike, a to joj je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Volela je da gleda ljude kako se kreću, proučava kakve pokrete tela prave, kako su obučeni… Odjednom se trgla.
Ulicom je prolazio veoma zgodan muškarac, neodređenih godina. Mogao je biti njen vršnjak, ali i desetak godina stariji. Visok, dobro razvijen, tamnoput. Bio je zamišljen i tužan.
