U unutrašnjosti autobusa sada je zavladala potpuna tama. Sloj teških oblaka nad njima nije propuštao mesečinu, a kiša je bila nemilosrdna, bučna i jaka i nošena vetrom. Daleko iznad mora lebdeo je ciklon, i ljudi su govorili da se približava i postaje sve jači, i nogao bi da pogodi obalu. U ovakvim okolnostim, čovek lako u to poveruje.
Autobus je zaobišao krivinu, a Feliks je skliznuo ka Džejni, još uvek čvrsto spavajući. Namestila je njegovu glavu na svoje rame i ponovo se zapitala zašto odbija da govori. Nije to prkosno ćutanje, pomisli. Da nije u pitanju… strah?
Ili tuga. Tek što mu je umrla majka.
O bože, da li će ona moći da mu pruži ono što mu je potrebno? U trideset četvrtoj godini, ona još nije imala dece. Ona ga voli, ali ga ne poznaje jer su ona i Alis živele daleko jedna od druge otkad je on rođen, a Alis se nije nimalo potrudila da budu u kontaktu. – Ne mogu više da živim po gradovima – rekla je. – Potrebna mi je divljina.
Luk Brešano je bio Feliksov otac. Trebalo je da Džejni bar razmotri mogućnost da on želi svog sina, uprkos svemu onome što je Alis govorila. I trebalo bi da razmisli o tome da je Luk možda najbolja osoba s kojom on treba da bude. Da li čini pravu stvar?
Osećala je Feliksovu toplinu pored sebe, a mokri autobus se punio parom. Prošli su još jednu krivinu i autobus se iznenada zaneo, pa se začuše mnogobrojni uspaničeni uzdasi i povici.
