Stajala je pored prozora i praznim pogledom zurila u nedovoljno osvetljen park, koji se nalazio iza bolnice, kada je Lusijanov brat ušao u sobu. I bez okretanja, Tejlor je nepogrešivo osetila njegovo prisutvo. Uneo je u sobu posebnu vrstu energije, što nije bilo slučaj sa Alanom koji je povremeno obilazio Lusijana, kao ni sa doktorom Lorensom, niti sa bolničarkom, zaduženom da proverava stanje pacijenta. Njihove ulaske u sobu jedva da je registrovala, jedva da ih je bila svesna.
Kada je Rivaš ušao u sobu, vazduh se ispunio posebnom vrstom napetosti, najavljujuči dolazak čoveka u kome su se, Tejlor je to slutila, komešale snažne emocije. Tuga, strah, zebnja, bes, ogorčenje. Sve to nije moglo, a da ostane nezapaženo. Samo bi krajnje neosetljivi ljudi ostali imuni na takvu količinu i strukturu emocija.
I, zaista, sve te emocije su se jasno ogledale na tamnoputom i strogom licu Rivasa Rohasa, na kome su dominirali gusti brkovi. Njegove potpuno crne oči su bile toliko izražajne, da je Tejlor iz njih pročitala sve ono, što je i naslućivala. U Lusijanovom bratu su se komešale i preplitale burne emocije, emocije koje je jedva držao pod kontrolom.
činilo se da će prasnuti svakog trenutka. Bio je vidno uzdrman. Trošio je mnogo snage, da bi zadržao kontrolu.
Tejlor je pomislila da će na njoj iskaliti bes, i pripremila je sebe na to. Iznenadila se kada joj je Rivaš Rohas prišao i pružio joj ruku.
