Oči su joj blistale, veselo, koketno i pomalo izazivački. Bio je to pogled kome nije mogao da se odupre.
Nije se zapitao otkud ta nagla promena u njenom raspoloženju, dok je poslušno plaćao račun a zatim dozvolio da ga ona, poput marionete, povede ka izlazu iz restorana. Niti ga je zanimalo gde je nestalo sve ono njeno nepoverenje i suzdržanost, sklon da to pripiše svom šarmu, kao i pažljivom, ali ležernom ponašanju i džentlmenskim manirima. Nije ga bilo briga ni što je sutra radni dan, i što već od osam ujutro ima sastanak upravnog odbora u kompaniji…
Ako devojka želi da se zabavlja, zabaviće se, bilo je to sve što je pomislio. Ona će, uskoro, ionako otići, ali „uskoro” je bilo daleko… Sada i ovde, bila je kraj njega, nasmejana plavooka lepotica na prednjem sedištu mercedesa. Devojka koja mu je bila tako bliska i draga iako je tek sreo, i koja mu je ispunjavala grudi srećom, mamila osmeh na lice i davala mu želju da peva, uživa, raduje se svakom trenutku ove večeri… Bilo je to nešto što odavno nije osetio.
Pjotr dade gas, odlučivši da zaboravi na sve svoje probleme, bar na kratko. Da joj ispuni svaku želju, te noći, i pokaže kako i on ume da se dobro provede, samo ako to želi. I ako ima s kim.
